Dana 8. aprila 2022, nakon pet godina priprema koje su uključivale pisanje projekata, dobijanje i odbijanje sredstava, višekratno sedenje pred komisijama koje ne razumeju ili razumeju priču koju želim da ispričam, gubljenja stranih koproducenata usled uslova globalne pandemije, odlazaka saradnika uključujući i one najbliže, neprekidne izmene ljudi na projektu, stalnog menjanja odluka i prilagođavanja situaciji, izgradnje čitavog filmskog sveta u lagumima Petrovaradina i nekoliko meseci iza toga neverovatno složene organizacije snimanja na udaljenim grčkim ostrvima, nakon meseci i godina iskrene sumnje da će se taj film naposletku ipak dogoditi – evo me, stojim ispod ogromnih hridina luke na Santoriniju i gledam u brod koji treba da preveze moju filmsku ekipu na sledeću lokaciju, tri sata plovidbe dalje, da snimimo za radnju ključne scene –tokom dva poslednja snimajuća dana. Završava se, konačno, snimanje „Senovitog Mediterana“.
I brod ne može da pristane. Talasi su takvi da ne može da pristane.
Plaćen je put, smeštaj, dozvole za snimanje, sve je organizovano. I onda, evo ga: brod koji ne može da pristane. Talasi su čudni – kao da dolaze niotkud, iz same dubine. Glumac Žarko Radić, Dalmatinac, kaže da to tamo kod njih zovu mrtvim morem: neformirani talasi, bez jakog vetra, a more uzburkano, u nekom neobjašnjivom vrtlogu.
Narednih sat vremena gledam svoju ekipu koja sa doka ubacuje filmsku opremu na taj brod koji talasi bacakaju kao nekakvu igračku. Oprema je sveukupno teška malo ispod tone – iako nosimo prema dogovoru najnužnije. I dok gledam te ljude, moje ljude, kako bez trunke oklevanja i sa ogromnim požrtvovanjem bacaju i hvataju filmsku tehniku, a potom i jedni druge da bismo nastavili snimanje prema planu – osećam kako mi se srce širi u ogromnoj zahvalnosti. Zahvalnosti za celo ovo iskustvo, za ceo ovaj pređeni put.
Poslednja na brod ulazi kamera. Niko ne diše dok je gledamo vezanu – i ja osećam da na tom jednom konopcu počiva cela dosadašnja konstrukcija ovog rada. Taj konopac, na kom se, iznad uzburkanog mora, između doka i broda klati filmska kamera – eto to je verna slika mog osećanja tokom prethodnih pet godina rada. Sve je visilo o tom jednom konopcu iznad neprijateljskog mora.
„Životna povijest svakog pravog filmskog redatelja u stvari je povijest odbijanja. Velika antologija nesnimljenih filmova. Samo sretnim se slučajem nešto snimi“ – napisao je skoro u jednom meni važnom tekstu Miljenko Jergović. To je tačno. Svaki film – čak i onaj snimljen u najskupljim i najorganizovanijim produkcijama veliki je ispit vere i krajnji rezultat je neizvesniji nego u bilo kojoj drugoj oblasti ljudskog stvaralaštva.
Filmom se bavim iz istog razloga iz kog sam se pre toga bavio pisanjem – to je moj način da komuniciram sa Bogom. Osećam da se u tom stvaralaštvu realizuje ta komunikacija, koja je meni životno važna. Da sam bolji molitvenik i da sam sposoban za askezu, verovatno se ne bih bavio umetnošću, uspevao bih tu potrebu da zadovoljim neposrednije. Zato je za mene ceo proces pravljenja filma, ceo put – razgovor sa Bogom u kom On, zapravo, režira, a ja pokušavam tu režiju da protumačim i prenesem je ostalima koji su uključeni u proces. Ovaj poslednji projekat pokazao je koliko Bog, pored ostalog – ima smisla za humor.
Smejem se onda i dok pišem ove redove jer zamišljam cinizam sa kojim će ih možda čitati oni koji se filmom bave kao proizvodnjom sadržaja zabave ili pak nekog korisnog i angažovanog društvenog komentara. Pazi ga ovaj, razgovara sa Bogom. Već zamišljam da bi se tom mojom neuravnoteženošću mogla pravdati neka buduća odbijanja – ne možemo dati sredstva sumnjivim ludacima koji zamišljaju da dok prave film razgovaraju sa Bogom. Srećna okolnost je to što su i fondovi, kao i sve ostalo – u rukama Božjim.
A sreća te je za mene hrišćanstvo sloboda da se, između ostalog, bude smešan ili pogrešan u očima sveta, pa me u tom smislu taj cinizam, koji nisam jednom osetio, nimalo ne pogađa. Ja znam i osećam da smo mi so svetu i da bi i taj svet, kreiran trivijalnim zabavama i sitnim angažmanima društvenih komentara – bez ovakvih, pomalo jurodivih poput mene – sasvim obljutaveo. Za mene je tako film, umetnost uopšte – sredstvo iskupljenja za pogreške koje sam kroz život naslagao, kao i svako drugi. Ako iza mene ostane trag smisla, neka to bude moj prtljag kad jednom budem pozvan odavde.
Glavni junak ove priče tako neočekivano postaje Bog – jer ceo proces pravljenja filma na kraju to dokazuje. Moji saradnici znaju koliko sam opsednut pripremom i planiranjem svake sitnice, koliko moram znati sve unapred, koliko se glumci u radu sa mnom pripremaju na probama, koliko se tlocrta nacrta i koliko je svaka pozicija kamere unapred poznata, koliko je svaki ugao svake lokacije pokriven mesecima unapred i koliko generalno nisam raspoložen da improvizujem jer je to skupa rabota. Pa ipak – uprkos tome rad na filmu me naučio dosad da ne gubim iz vida jednostavnu činjenicu da opet toliko malo tu zavisi zapravo od mene, da toliko stvari može ispasti drugačije i neplanirano – jer je to jednostavno u prirodi čitavog procesa.
Osnovno svojstvo pravljenja filma je – neizvesnost. Neizvesnost. Zato je film prema mom shvatanju – od svih umetnosti najveći mogući ispit vere. I zato je priča o izlivanju zvona u „Rubljovu“ – najtačnija metafora tog procesa.
Stvaranje filma osećam kao blisko crkvi. Film je na mnogo nivoa kolektivno postignuće i u svojoj osnovi proces rada na filmu sadrži nešto duboko liturgično i saborno. Crkva je, kao što znamo, telo Hristovo i u tom telu ne postoji manje važan deo. Pravljenje filma dokazuje da jedan nefunkcionalan član ekipe može ugroziti čitav proces – samo jedna energija koja nije harmonizovana sa ostalima postaje onaj jedan instrument koji narušava čitavu kompoziciju i zbog kog svi ostali zvuče raštimovano i neuspelo. Ne postoji nevažan član ekipe na filmu, kao što ne postoji manje važan član Crkve koji prilazi evharistiji. Neshvatanje te jednostavne istine plaća se uvek kvalitetom u nekom aspektu.
Stamatis Skliris, genijalni ikonopisac i relevantni promislilac pravoslavne umetnosti – film je, iz načelnih likovnih razloga – doživeo kao umetnost koja po svojim temeljnim osobinama ne može biti pravoslavna. Ikona je definisana sveprisustvom svetlosti – film, kao i zapadno slikarstvo, definiše senka. Film je, uostalom, nastao na Zapadu, i svi njegovi najznačajniji hramovi i svetkovine su na Zapadu, iako je od svojih početaka veoma brzo prerastao u globalni fenomen.
Iako je nemoguće sporiti se načelno sa Sklirisom, koji je u teologiju ikone uronjen dublje no što bih se ja ikada mogao nadati – ono što stoji iza filma, sam taj procesa rada na filmu intuitivno mi se učinio toliko crkvenim da sam pomislio da je u pitanju zaista jedna dublja spoznaja, jevanđeoskim jezikom „sakrivena od mudrih a otkrivena ludima“. Osećam da je u pitanju savremena umetnička praksa koja uprkos svojoj široko zastupljenoj profanisanosti u industriji zabave – ima i dalje stvaralački potencijal da postane jedna vrsta ikonostasa koja nas prevodi na onu stranu spoznaje stvarnosti.
Moje, dakle, intuitivno osećanje, smeštalo je uvek umetnički film na istok. Sedeo sam u više prilika u gotskim katedralama, gledao u otvoren oltarski prostor, kipove i bio izgubljen u visini svodova. I uvek sam taj prostor doživljavao kao dominantno pozorišni – očekivao sam likove koji će mi se predstaviti na pozornici i odigrati nešto jedinstveno i neponovljivo, za taj jedan prolazni trenutak. Nasuprot tome, stojeći pred ikonostasom u istočnim crkvama, okružen jednostavnim ikoničkim predstavama života svetitelja, osećao sam se uvek kao da gledam u nekakav filmski storibord, u priču koja je jednom zauvek zabeležena na filmskoj traci i koja se onda unedogled reprodukuje, praveći samo različit doživljaj u oku samog posmatrača. Istočni ikonopis nije ništa drugo do scenosled ljudskog uzdizanja.
Ikonostas prevodi posmatrača u ono iza – prostor iza ikonostasa, u kom prebiva jedna drugačija realnost, neshvatljiva i sakralna. Osetio sam koliko je film u svojoj osnovi ikoničan – izgrađen od te jedne osnovne čestice koja je zapravo ikona – za razliku od pozorišta – nepromenjivi odjek večnosti, koji nadilazi utisak trenutka. Zato je njegova propagandna moć ogromna – nikada nijedna druga umetnost nije imala toliku moć da doslovce izgradi idola. Ta njena moć potiče od njene dubinske i suštinske ikoničnosti. Istovremeno, filmska slika ima moć da vaskrsne – to je ono što osećamo gledajući u pokojne svetove arhivskih snimaka. Prolazimo davnim ulicama i znamo da su sva bića koja na njima gledamo danas sahranjena – pa ipak filmska traka ih vaskrsava u život.
Blizak prijatelj mi je na ovo moje razmatranje rekao da po njegovom osećanju film kao umetnost – umire već neko vreme. Na ruku mu ne ide kompletan razvoj u toj oblasti jer je taj razvoj usmeren u dva osnovna pravca – zabavu sa striming platformi ili u blokbasterskim filmskom projekcijama – ili pak fondovsku propagandu poželjnih tema koje će se onda naći na festivalima ili televizijama, podučavajući nas o tome šta treba da mislimo o društvenom trenutku i još važnije – o čemu uopšte treba da mislimo, šta je relevantna tema za razmišljanje.
Po svoj prilici je tako – ali čak i to filmskog stvaraoca koji ima potrebu da se filmom bavi kao umetnošću dovodi do identifikacije sa ludilom nekog vernika – svakom kome je u toj koži previše neugodno jednostavno ne može time da se bavi na relevantan način. A ovaj vernik veruje u sledeće: suštinska inoničnost filma u kombinaciji sa njegovom sposobnošću da vaskrsne nestale svetove – to je moć koja neće nestati. Da li će joj se predavati samo malobrojni posvećeni? Pa kad je bilo drugačije?
Da se vratim na početak svoje priče i pokušam da zaokružim ovaj zbir utisaka. Ukrcali smo se na brod, dakle, i narednih sati putovali na udaljeno ostrvo na kom je trebalo da snimimo poslednje scene. More nije bilo nežno – neki su iskusili morsku bolest, scene koje smo želeli da snimimo na brodu nismo snimili jer su talasi na trenutke prelazili gornju palubu. U sebi sam razgovarao sa Rediteljem čitavog zbivanja, pokušavajući kao i obično, da shvatim što mi u svojoj neizmernoj ljubavi ovim govori. Svim ovim u poslednjih pet godina.
Iskrcali smo se u maloj luci ostrva Folegandros i uskoro se zaputili ka Crkvi Panagija, na vrhu ostrva. Opremu smo vukli ili nosili najvećim delom u rukama jer se do gore može samo peške. Ponovo je ekipa to radila bez roptanja, nakon tako naporne plovidbe, svi rešeni da posao završe na najbolji mogući način. Uspinjući se nabrajao sam u sebi sve ljude sa kojima sam delio viziju ovog filma, sve ljude koji su otišli da rade nešto drugo iz najrazličitijih pobuda, sve sa kojima sam se umetnički ili ljudski razišao, stalno ili privremeno – i zagledao se ponaosob u svakog prisutnog, u sve ličnosti koje su se u tom trenutku penjale sa mnom prema crkvi na litici.
Samo dan pre toga, stojeći na čudesnoj plaži na Santoriniju, zasut peskom, sa vetrom koji ne staje, prelazeći sa snimanja jedne scene na drugu, rekao sam svojoj ženi: „Kakav je ovo divan susret između nas dvoje. Sve ovo.“ Jer prvo smo se u tome sreli nas dvoje, i onda su se, kao oko nekog jezgra, okupili ostali. „Jer, gde je dvoje ili troje okupljeno u moje ime, tamo sam ja među njima“ – pomislio sam. Tako sam penjući se shvatio da je svako tamo gde treba da bude i da su svi koji u ovom trenutku vuku tu opremu gore – upravo oni koji tu treba da budu.
Dok se filmski set nameštao, ušao sam u crkvu. Prišao sam čudotvornoj ikoni Bogorodice Folegandros i shvatio sve. Shvatio svih pet godina proteklog rada. Pao sam na kolena i gledao gore u Nju. Okovana srebrom, a u tom srebru – potpuna tama. Potpuna tama.
Lik Bogomajke i Bogomladenca je na toj ikoni sasvim nevidljiv, toliko potamneo od vremena da predstavlja još samo nekakvo mistično prisustvo, oivičeno tim srebrnim ramom. Bio sam suočen sa tom posrebrenom, uokvirenom tamom, i shvatio da sam se tako osećao čitavo ovo vreme – obrisi su bili tu, definisani – ali ono unutra, ono što je trebalo da odrede – skriveno je svih ovih godina od mog pogleda, ja ne znam šta je to na kraju, ne znam kako će to izgledati, ne znam zapravo najvažnije.
Klečim pogružen u svoje potpuno, potpuno neznanje, u osećanje potpune neizvesnosti ishoda, u aktivni čin čiste vere. Preda mnom visi kamera na konopcu iznad mora, preda mnom je tama tamo gde treba da stoji lice Božje, i ja mogu samo da se prepustim. Da pustim sve u činu potpunog poverenja. Izvan tog poverenja, nema više ničega.
Kao junakinja jednog od po mom mišljenju najkontroverzijeg među religioznim filmovima, Fon Trirovog „Kroz talase“ – primoran sam da verujem procesu i onda kada izgleda potpuno naopak i nelogičan, i onda kad on izvrće moju logiku i logiku svih oko mene i poništava sve što mislim da znam o sebi, o drugim ljudima i o Bogu.
Eto dokle sam doveden – do čina potpunog prepuštanja svega Bogu. Da sam duhovno razvijeniji, možda za ceo taj proces, za tu duhovnu školu – ne bi trebalo pet godina. Da li sam mogao doći do tog stanja radeći nešto drugo – ja izvesno ne. U svim drugim poduhvatima moj bi se ego mnogo više opirao, mnogo bi stvari zavisilo isključivo od mene a ne od drugih ljudi, od milosti fondova, raspoloženja i sposobnosti svakog u ekipi, od položaja sunca i oblaka, od neplanirane buke usred snimanja dijaloga, od rada opreme, od baterija i električnog napajanja, od vetra i talasa.
Od mrtvog mora i živog Boga.
Počeo sam montažu pre tri dana. I dalje ništa ne znam.
