Алексеј Анд, Свеци и грешници
Крвави разбојник, који пре најправеднијих праведника улази у рај – то је врхунац хришћанства као религије неправде. У хришћанству нема никакве правде, зато што постоје ствари много важније од правде. То су Милосрђе и Љубав.
Бог је Љубав. То треба прихватити и запамтити. Каква је правда у томе да, „узевши обличје слуге“, дођеш и без сопствене кривице умреш за кривце? Где је ту правда?
Ужасава нас неправедност праведног Бога у погледу безочног разбојника – пљачкаша, насилника и убице, зато што смо на неправедност Бога према Самом Себи одавно навикли. Одавно нас више не чуди нити узнемирава Његова неправедна одлучност да умре лично за нас.
Знате ли зашто?
Зато што, у принципу, и није тако лоше што је умро за нас. Ако је умро за нас, то је у реду.
Али, ако је, рецимо, умро за Хитлера или за Стаљина, онда то није у реду. То није требало да ради. Ту већ крећу варијације. Једни ће сматрати сувишном Његову смрт за неког председника, други Његову смрт за неког другог политичара, итд. У принципу, ни за смрдљивог, вечно пијаног бескућника у подземном пролазу није вредело умрети. Ни за мог одвратног шефа. Ни за онога што јаши на државним јаслама. Ни за корумпираног саобраћајца.
Зашто? Па, зато што је неправедно. Неправедно је и жалосно. Жао нам је Бога. Није вредело за њих умирати.
Међутим, постоје ствари важније од правде. То су Милосрђе и Љубав.
То видимо данас, када гледамо разбојника који улази у рај пре најправеднијих праведника.
Бог воли свако створење. Свако! Немогуће је помирити се са тим. Монструозна је неправда волети једнако Хитлера и Ану Франк, Стаљина и Осипа Мандељштама! Неправда је, али тако је то.
Јер, постоје ствари важније од правде. То су Љубав и Милосрђе.
Постоји још једна ствар која нам се данас открива у свој својој немилосрдности. У немилосрдности према нашем самољубљу и сујети.
Хришћанство се не врти око тога како постати добар човек. Не ради се о томе како ући у круг оних који су добри и посрамити оне који су лоши. Не ради се чак ни о социјалном и моралном савршенству света. Хришћанство није прича о борби свега доброг против свега злог.
Хришћанство се врти само око једног – око Христа.
Око Христа, Који је „Пут, Истина и Живот“, тј. Он је и Циљ нашег пута, и Пут којим идемо ка том Циљу, и Начин на који тим Путем идемо ка том Циљу.
Ето Ко је Христос за нас. А Христос воли сваког човека, и доброг и злог. Баш као што сунце једнако сија и добрима и злима. Једни се, једноставно, склањају од сунца, други излазе да се огреју на њему – у томе је сва тајна. А Христос воли свакога.
И жели да се свако „спасе и дође у познање истине“. Он свакоме пружа Своју руку и спреман је да извуче сваког дављеника, макар му изнад површине воде остајали само врхови прстију.
Међутим, овде у први план избија једна важна ствар. Та ствар се зове слободна воља. Ми мислимо да у потпуности владамо својом вољом, али искуство показује да најчешће уопште не владамо. Нама се чини да смо ми одговорни за своје жеље, али наше су жеље у стварности поражене грехом. И непрестано теже ка било чему, само не ка добру.
У том неразумевању, у несагледавању сопствене неспособности да желимо добро, лежи, заправо, корен наше грешности, основ наше повређености грехом. Ми мислимо да бирамо добро, а у ствари бирамо зло. Уверени смо да нам није тешко да увек желимо добро, али када наше жеље ставимо на тест јеванђелских заповести, када се осврнемо на фигуру Самога Христа, наша увереност нестаје.
Склоност ка злу – тако се то зове.
Лакше нам је и пријатније да желимо зло него да желимо добро. А ако добро напишемо великим словом, видећемо да нам је лакше да желимо зло, то јест не-бога, него да желимо Добро, то јест да желимо Бога.
Васпитавање наших жеља, васпитавање наше воље, то је главни тренинг; научити да бирамо Бога, то је главни задатак сваке секунде наших живота. Зато је пост и био тако дуг и тежак, да бисмо неговали своју жељу за Добром. И свако ко је покушао да реши тај задатак схвата да му на том путу ништа није пошло за руком. Никакве посебне резултате не постижемо. Не иде нам – то је чињеница. То је стварност. Ништа без Бога – до тога је, заправо, и требало да дођемо. И зато нам је пост још потребнији, да бисмо схватили своју беспомоћност без Бога.
Дакле, потребна нам је Божија помоћ да бисмо у себи васпитали своје жеље.
Да бисмо желели да испуњавамо Божије заповести.
И да бисмо испуњавали заповести.
И да бисмо научили да увидимо немогућност њиховог испуњења.
„Даруј ми, Господе, да сагледам своје грехе“. Управо за то смо се молили, да бисмо видели какви смо заправо.
Потребно нам је да Господ васпита наше жеље. Иначе нам ништа неће успети. Али ,зашто да их васпитавамо? Зар само да бисмо постали добри људи?
Потребна нам је помоћ Божија да бисмо васпитали своју жељу за Њим Самим. То је главна жеља. То је главни избор. Научити да бирамо и да желимо Бога у сваком тренутку свог живота!
Знате ли о чему говори прича о разбојнику?
Бог не прима добре или лоше.
Он прима само оне који то желе.
О томе је ова прича.
Морао се догодити преокрет. Морало се догодити покајање, „метаноја“, промена ума, потпуна промена срца овог разбојника, да би у последњем тренутку, уместо не-бога, ипак изабрао Бога, пожелео Бога. И та жеља је била довољна да од тада па заувек буде са Њим, и сада и увек и у векове векова.
Ова прича говори о томе да Бог прима све који желе. Без ограничењâ.
У томе је сва немилосрдност, сва неподношљивост тог непостојања ограничењâ, те Божанске безграничности.
Од „свих који желе“ до „само оних који желе“.
Овде схватамо нешто: када слушамо разговор апостола Петра са Господом, у којем на три пута поновљено питање: „Волиш ли Ме?“ Петар три пута потврђује своју љубав, па трећи пут каже: „Ти све знаш, Господе, Ти знаш да Те волим“, ми напросто жудимо да искрено додамо: „Ти знаш, Господе, колико Те мало волим“. У том искреном признању крије се, можда, онај најважнији преокрет наших умова и срца, који ће нас и довести Богу.
Једино што наставља да ме мучи у целој овој ситуацији јесте – да ли ћемо ми „добри“ заиста желети да будемо у том рају са тим „лошима“? То је питање!
Искрено признајем, ужасно је непријатно желети тако нешто.
„Разбојника разумног у истом трену раја си удостојио, Господе; и мене дрветом крста просветли и спаси ме“.
Извор: Илья Аронович Забежинский, Разбойника благоразумного, fb страница аутора.
Превод: Иван С. Недић