Тура до Стразбура, Калсруе, Немачка – фотографисао Гаврило Андрић
Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело. (Ис 9,2)
Јутро је, трећи дан како смо у Стразбуру, седим у ходнику заваљен у црвену удобну фотељу. Можда она и није објективно удобна, али после две недеље на бициклу, доживљавам је као перјани јастук. Смештени смо у хотелу на периферији града. Гледам кроз стакло како се на град спушта киша. Не тутњи као код нас, олуци не одзвањају попоут добошара, готово нежно, баш као и француски језик. Недалеко од мене је рецепција, али је једва назирем. Дели нас планински венац, попут Алпа – од торби, ранчева, гардеробе, кутија, кеса, бисага, врећа за спавање, одбачених кабаница и бицикл, који свако мало неко хвата, јер се претходно о њега спотакао. Нису ту само ствари, стотину људи ту испред рецепције наизглед, бесмислено тумара. Само када бих се придигао из фотеље и променио перспективу, видео бих слику колоније мрава који су утабали свој пут, али немам снаге – прихватам да сам ја црврчак који је утабао ову фотељу. Одлучио сам да верујем да тумарање има смисла.
За Стразбур смо кренули пре четрнаест дана. Иза себе смо оставили рањени град. Тог дана је у Новом Саду падала киша. Нисам се љутио на кишу, како ми знамо да се намрштимо на њу. Прихватио сам је као воду коју мајка са прага баца за срећу. Налазио сам се, скоро, па на зачељу колоне. Нисмо пошли у заказано време. Поменуто кашњење нас је пратило цео пут, али није представљао наш ружан манир, већ је то заправо сабрано време кад те неко не пушта из загрљаја. Колико је таквих загрљаја било на овој тури, добро да смо уопште стигли.
У колони је било осамдесеторо бициклиста, већина су били мушкарци, заправо један мушки хор који је на сваки повик подршке – Браво момци! одговарао – И девојке! Њих је било девет. Сви су припадали студентској заједници, тек нас неколико грађана-бициклиста су одабрали да пођемо са њима. Не знам чиме смо заслужили ту част. Како се то догодило?
Када је изашао пријавни формулар, послао сам линк својој малој групи бициклиста са којима сам возио претходне студентске вожње по Србији и само им написао – реците ДА! Три дана пред полазак још се није знало ко од нас иде. Возиле су се тест вожње, пробне туре, размењивали се линкови са Страва апликације, ти тихи докази издржљивости и форме, који су показивали колико је ко до тада возио, и прећутно, колико је спреман да крене – био је то прави пријемни испит. Када је изашла листа полазника, дах је био плитак, а срце као у зеца. Имао сам већу трему него када сам уписивао факултет. Чкилећи сам прелазио погледом преко листе, све док напослетку нисам угледао своје име. Сад могу да удахнем и признам да нисам веровао, али се десило, био сам пресрећан. Најближима сам послао поруку – Видимо се у Стразбуру!
Целокупна организација пута десила се муњевитом брзином. Сакупљало се и крпило са свих страна: бициклистичка гардероба, утезање и поправљања бицикала, набављање делова, којих једва да је било. Растрчали смо се, тако да сам Софију и Остоју упознао код Бориса, сервисера за бицикле, а Андреу код Славке где смо дошли да докупимо нешто од бици гардеробе. Сада смо сви на једном месту, у колони. Глава се охладила и у дубини своје душе суочавао сам се са неизговореним страховима – да ли ћемо издржати, докле ћу моћи да возим, на вожњи до Ниша сам осећао бол у левом колену, колико ће оно издржати… На питање шта очекујем, само сам одговарао да идемо до краја – био је то глас одлучности, али сам заправо наглас храбрио себе. Гледао сам у лица тих младих људи, покушавао сам да прочитам шта они осећају, није било закључака, осим да нисам сам, како у страховима, тако и тој лудој храбрости да се Европа превали бициклом. И ево, успели смо.
Ваљда када осећаш да си урадио нешто наизглед важно, не знаш шта би рекао, па то стане у две речи, две тешке ноге, успели смо!
Не знам из ког правца пролеће први пут дотакне Европу, јер деловало је као да ми нашим телима терамо зиму, и доносимо пролеће. Тај напор, и рвање са пргавом зимом на бициклу делује као унапред изгубљена битка. Није било тих рукавица и обуће које су могле да сачувају прсте на рукама и ногама од смрзавања. Имао сам осећај да играм црвених рукавица са зимом и да стално губим. Дуваш у прсте и надаш се да долазе топлији и подношљивији дани. Сви смо се радовали лепоти вожње кроз Мађарску и страховали од Алпа. Сада, када погледам иза себе, Мађарска је била један амбис у ком смо ми стигли до моралног дна – Стразбур је са те тачке деловао најдаље и недостижно. Гранични прелаз Келебија је једини који ћемо прећи до Стразбура са пасошима. Упозорени смо да преко границе нећемо моћи да пренесемо храну, нарочито не све оне дивне суботичке ђаконије којима је једина декларација била – Спремила мајка студента с љубављу. Лекове за прву помоћ које су доктори у пратњи понели, делили смо на сваког бициклисту да бисмо успели да пренесемо. Чим смо ушли у Мађарску полиција нас је обавестила да немамо полицијску пратњу, већ да ћемо се морати поделити у групе по шеснаесторо, са толиким размаком између група да може шлепер да нас обиђе. Маршруту кроз Мађарску – Дунајварош, Будимпешта, Ђер, дуго ћемо памтити на својој кожи. У Дунајвароши није било никаквог дочека, тапшали смо сами себи и чекали да што пре једемо, али није било топлих домова наше дијаспоре у овој вароши. Седели смо у ходнику смештаја, махом по поду, наслоњени на зидове, чекајући да стигне храна. Нисам видео кад је неко донео пицу и некакве поховане шампињоне. Брзо се разграбило, и онај који је успео да поједе неко парче пице остао је гладан. Успео сам да дохватим тек два шампињона и парче хлеба.
Ујутру смо наставили даље гладни. Знам да су лекари одјурили да набаве храну за прву наредну кратку паузу, како нас глад не би оборила. Захваљујући доброј организацији наше дијаспоре од Будимпеште па до краја пута нисмо имали великих проблема са храном. У Братислави на успутној станици сам дознао да су суши и гулаш одлична комбинација, једноставно – глад помера неке границе. Ту је само наизглед био крај бризи за стомак, кроз колону је возио и стомачни вирус, па се из дана у дан могло видети како људи губе боју у лицу и копне. Вируси, прехладе, промрзлине, упале мишића, жуљеви, ране од падова… све се то лечило на бициклу, а зацељивало у домовима наших људи код којих смо ноћили.
Нећу заборавити Салцбург. Ноћ је увелико пала, дочек се завршава, паркирали смо бицикле на сигурно место, огрнути астро фолијама да не бисмо премрзли. У танкој бициклистичкој гардероби одлазимо до црвеног камиончета по торбе са стварима. Јасмина, Алекса и ја смо распоређени на спавање код Еме. Она нас већ чека код аутомобила. Улазимо у стан од двадесетак квадрата. Извињавам се због скученог простора, имамо један кревет у који ће двоје и два душека на надувавање за по једну особу. Ја ћу на душек на надувавање, а ви се договорите ко ће где – рекла је Ема. Док смо се ми распакивали, она је на сто сервирала лонац са супом из које је целер мирисао још на прагу. Најлепша супа са поврћем, била је довољна једна кашика да ме врати у моје банатско детињство. Питао сам је где је научила да овако спрема супу – Ми у Зрењанину тако спремамо, да буде раскошно. Како се повећавао број мојих досипања тако се и број људи у просторији повећао. Дошла је докторка Мирела и њен асистент из медицинског тима. Обилазили су бициклисте по кућама и делили терапију. Јасмина је имала озбиљних проблема са листовима и тетивама око колена. Дошли су да је прегледају и измасирају. У том тренутку нас је било шесторо, али нико није био бесан, па није било ни тесно. Ема је стјуердеса. Све нас је занимало у вези са њеним послом, ваљда да скренемо мисли са свакодневнице и не слутећи да ће и нама ова вожња да пролети.
Од како смо кренули возили смо без дана паузе. Возили смо у просеку око сто километара дневно. Најдужа деоница нам је била од Минхена до Улма – 162 километра. Брзо се прочуло куда ће проћи дугачка колона бициклиста, два по два, па су људи излазили уз путеве и раскрснице да бодре, машу, скачу од среће. Довикивали су и – Видимо се на дочеку! Још у Новом Саду се причало да се очекује велики дочек у Бечу, али се нико није надао да ће скоро сваки град где смо заноћили направити дочеке који ће постати догађај који је окупио највећи број наших људи у тим градовима и Европи. У Бечу, Михену и Стразбуру редари су једва успостављали коридор кроз масу како бисмо прошли. Не знам ко би у том тренутку могао да заустави те загрљаје и сузе, јер је у њима живела нада и обећање новог почетка. Овације и емотивни говори су се гасили када град обасја звездано небо блицева и наступи шеснаестоминутна тишина. Хвала вам децо, ви сте наш пут кући.
Требало је после ових емотивних катарзи заспати, устати, сести на бицикл и наставити даље. Потребан нам је мир. У Минхену нас је у цркви дочекао епископ Григорије. Ушао сам у олтар да узмем благослов. Молио се у делу олтара за праскомидију. После неколико тренутака се окренуо, узео је парче нафоре и пружио ми и прво што је изустио је питање – Да ли смо добро? Изашао је из олтара, а студенти су били окупљени испод главног полијелеја, налик пилићима који траже светлост и топлину испод сијалице. Слушали су епископа који је благо говорио. Није желео да својим речима отежава њихов крст, биле су то речи очинске љубави. Гледао сам га, а чуо сам Христове речи – Мир свој дајем вам.
У тих 1476 километара било је довољно времена да се све претресе, преиспита, или коме је како и шта лежало на души и у глави. Окрећеш педале, идеш напред, свог пара из колоне упознаш толико да можете разговарати на шта ти личи који облак. Ћутиш, гледаш у земљу, луња на небу, вероватно на пролећној сеоби. Слушаш три различите музику са блутут звучника, сет Bicep са Printworks-а, Каранфил се на пут спрема, Кукавица. Стално те неко подсећа да пијеш воду, тражиш ко има гумене бомбоне, неком су испале наочаре, чујеш са редаревог воки-токија да је пауза за мање од пет километара; срне на ливади, жуља те кацига, неко виче – баци брдо да се играмо! – сви понављају – то су били Алпи. Неком је пукла гума, покупиће га механичари, црвени камион, Миша и Тања са храном, пауза, једите брзо, идемо даље, Калрсруе, последња деоница пред Стразбур, пљушти киша, играмо коло пред облачење кабаница, сунце, скидај кабанице, возимо насипом уз Рајну, видимо Стразбур, улазимо, не пуштамо једни друге из загрљаја.
Држали смо се заједно и у европским институцијама. Све што је тамо речено изашло је из душе, која је била одмах ту близу уста, у носу, а срце је пумпало као да нико није уморан. Студенти су захтевали да сви који су возили обавезно присуствују састанцима и да им се омогући да се на њима обрате. Нико није остао испред врата. Разговарали смо са посланицима, комесарима, разним представницима… Слушао сам шта наша младост има да каже. Посланици, насупрот, исто су слушали. Пажња са којом су слушали их је наизглед васпоставила као савезнике. Осећао сам у сали и уши оних из Европе који су склопили пакт са режимом у Србији.
Ускоро ћемо кренути назад за Србију. Питаће ме – Шта кажу у Европи? Шта смо урадили? Код куће вероватно нису свесни да смо овде заокупљени вожњом, сналажењем, међусобном бригом, да се покрпимо, прехранимо, залечимо и наставимо даље. Сигуран сам да они имају бољи увид информација, шта се овде јуче догодило, има ли одјека. Пренећу им све оно што смо рекли у институцијама и иза чега стојимо. Кад неко у нашем народу каже да ће отићи, ако је потребно, и до Стразбура – то значи да неће одустати од борбе за правду. У Србији је нема. Режим је огрезао у корупцију и нема легитимитет, иза њега остају жртве, а Европа подржава режим, зато нисмо дошли да молимо за помоћ, већ и да изговоримо да нећемо одустати док се не испуне захтеви.
Данас је и Велики четвртак, страсна седмица, велики пост, а ја нисам постио, остаје ми да се уздам у Божију љубав и у ово јутарње сухоједеније, као да се спремам на Литургију и свето причешће. Видим некакав чипс на столићу поред фотеље који ме подсећа да ништа нисам јео откако сам устао. Не могу да једем чипс сад. Пажњу са мог оправдавања Богу ми одвлачи висок, просед човек који љубазно цупка и гледа сваког ко пође ка излазу из хотела. Не препознајем га из колоне бициклиста, није ни из пратње. Као да чека неког. Гласно чујем Вељка – Ко се пријавио да иде до тврђаве Фош нека пође испред хотела, наш домаћин чека. Јуче је било приче о организованој посети тој тврђави, али да има места само за двадесеторо. То је био доста ограничен број у односу на величину наше групе, па се Јасмина, Алекса и ја нисмо пријавили. Испоставиће се да је човек са улаза у хотел наш домаћин, monsieur Билић. Испоставило се и да списак пријављених престаје да важи јер се у најкраћем могућем року мора поћи. Вељко понавља – Молим вас да ко год жели да пође до тврђаве Фош, нека се упути ка возилима испред хотела и попуни преостала места. Није деловало да се на вратима створио чеп од заинтересованих, па смо Јасмина и ја одлучили да ипак пођемо. Били смо у аутомобилу који је возио monsieur Билић.
Мислили смо да идемо да посетимо некакав замак, који се налази на брду, са лепим погледом на град и околину, а заправо је било све супротно.Током вожње смо сазнали да се, заправо, ради о војном утврђењу, подигнутом ради одбране града. Подигли су га Немци по анексији Алзаса и Лорене крајем 19. века. Маштања о замку из бајке распришила су се оног тренутка када смо стигли до капије утврђења које се готово није видело. Зидано циглом, због своје војне намене више је било укопано и обрасло растињем како би се уклопило у амбијент и остало готово неуочљиво током војних дејстава. Док смо чекали да се капија отвори, званично нам се представио наш домаћин. Monsieur Билић је конзерватор непокретних културних добара који тренутно живи и ради на релацији Париз–Лисабон. Представљајући утврђење, рекао је да је током Другог светског рата служило као немачки војни логор, а да је данас у њега смештен Силабе институт за приматологију Универзитета у Стразбуру, где се и данас спроводе истраживања на мајмунима. Уопште нисам био одушевљен када сам схватио да сам дошао у посету стратишту.
Monsieur Билић је сматрао да је битно да посетимо ово утврђење како би нам открио једну, од очију шире јавности, скривену просторију. У тврђави Фош је током Другог светског рата било заробљено 16 официра из Југославије. Они ће током свог заробљеништва, за свега двадесетак дана, у скученој тврђавској просторији, подићи капелу Светом Сави. У том тренутку настала је нека сакрална тишина. Ушли смо у део тврђаве где се тренутно налазе канцеларије и лабораторије института. Ту, одмах по улазу, са десне стране, налази се капела. Ништа није упућивало да ћемо ући у храм осликан од пода до свода, попут Студенице, Сопоћана или Високих Дечана. Велика фреска Светог Саве гледала је ка олтарској апсиди где се налази фреска Пресвете Богородице са Христом – шира од небеса. Радове на подизању овог храма предводили су потпоручник Станислав Сташа Беложански и поручник Павле Васић.
Чујем од нашег домаћина да је ово једино материјално сведочанство о боравку српских заробљеника у немачким логорима. Замишљам њихове стамене појаве. Сигурно се нису препуштали очајању, већ су се борили, веровали и надали се слободи, чим су подигли ову богомољу. Пажњу ми одвлачи стони фудбал који стоји негде где би заправо било место целивајућој икони. Фреске су доста оштећене угравираним именима, речима, симболима, жврљама, које вероватно немају дубљи смисао. Очигледно је ово сада простор забаве. Неколико студената помера стони фудбал како не би заузимао централно место. Monsieur Билић сваком даје по једну свећу како бисмо их упалили за покој душама жртава пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Када је остао без свећа, рекао је да је 16 људи градило ову капелу – шеснаесторо је новосадских жртава, а ево, и по свећама примећеује да је нас овде сада шеснаесторо. И још један детаљ, капела је освећена баш на Велики четвртак и прва Литургија је одслужена на овај дан.
Замолио сам monsieur Билића да, ако је сагласан, отпевамо помен логорашима, новосадским жртвама и тропар Светом Сави, што је он драге воље прихватио. Упалили смо свеће и појање је поново миловало ликове светитеља. Док појем, обузима ме невероватна туга, гледам студенте који се моле Светом Сави далеко од домовине, док им код куће наследник Светог Саве на душу ставља некакву обојену револуцију. Они који су заборавили ову богомољу, речима шибају нашу децу и живу Цркву, младенце Божије предају у руке Ироду.
Опет тражим у себи мир. Осећа се топлота и мирис упаљених свећа. Не гледам само ја у нашу децу, и светитељи их гледају, сигуран сам их грле својим молитвама. Поново осећам радост. Заробљеничка капела је постала Витлејемска пећина у коју се уселио Бог, а студенти, мудраци са Истока, дошли су да му се поклоне.
Прекрстили смо се. Monsieur Билић је сваком у пластичну чашу усуо мало црвеног вина које смо у миру попили. Како смо изашли из капеле поново сам погледао Фош новим очима, видео сам зидине Петроварадинске тврђаве.
Пупољци јавора само што се нису распукли. За три дана ће бити Васкрс, бићу код куће са својом породицом. Србија је вероватно олистала. Нигде као овде нисам био ближе Богу, а одлазим са надом у цветање.
О Божићу 2025. године,
Слободан Кнежевић, један од осамдесеторо бициклиста са Туре до Стразбура