Богородица са дететом у пећини, Градац (© БЛАГО Фонд)
Данас славимо Божић. О, Боже, то је тако побожан обичај. Јелка с лампицама и неколико љупких поклона, дечије узбуђење и мало божићне музике – то је увек лепо и дирљиво. А када се још придода и религиозни моменат да побољша угођај, онда је нарочито лепо и дирљиво. Сви ми – и ко би нам то замерио? – потајно увек помало сажаљевамо себе, па волимо да себи приуштимо мало мирне и утешне атмосфере, као кад уплакано дете помилујемо по меканој коси и кажемо: Није тако страшно, биће све добро.
Да ли је то све у вези са Божићем? Је ли то оно главно? Или је оно лепо и угодно, тихо и присно само лепи, благи одјек догађаја који се заправо прославља на овај дан, а који се у ствари догађа негде сасвим друго – далеко више, на небу, далеко дубље, у безданима, и много унутрашњије, у души? Јесу ли божићна радост и мир само расположење у које човек бежи у самообмани, или су израз свештеног ступања у један истински догађај, у који се креће са великом храброшћу срца, да би се он догодио и нама и кроз нас, јер је овај догађај у сваком случају истина и стварност, чак и када га не желимо признати, и кад у вези са њим не разумемо ништа више од мало дечије романтике и грађанске ушушканости?
Божић је више од мало утешне атмосфере. На то дете своди се овај дан и ова света ноћ, на дете које долази. На Сина Божијег који је постао човек својим рођењем. Све остало што чини овај празник живи од тога, или умире и претвара се у илузију. Божић значи: Он је дошао. Он је осветлио ноћ. Ноћ наше таме, ноћ онога што не можемо да схватимо, сурову ноћ наших страхова и безнадежности учинио је Божићем, светом ноћи. То поручује Божић. Тренутак у коме се то догодило, истински и за сва времена, треба да кроз овај празник остане стварност и у нашем срцу и духу.
Ако бисмо ми људи поверовали просечном доживљају наше слепе свакодневице, морали бисмо заправо доћи до ужасног и очајничког закључка да се, како у великом, тако и у малом, у свету заправо ништа не догађа, да заправо постоје вечни успони и падови светских збивања, народних и личних судбина, који су сви час добри и радосни, а потом, и најчешће, зли и тужни. Да се на крају све ипак без циља и правца врти у самоме себи и себе слепо и безизлазно изједа, те да људи ову бесмислену бесциљност збивања прикривају само тако што се бојажљиво чувају тога да мисле даље од сутрашњега дана. Сами по себи и сами за себе смо загонетка, и то вечито језива, смртоносна загонетка. Ако бисмо рођење овог детета, празника који данас прослављамо, посматрали само из сопствене перспективе, онда бисмо и о њему могли говорити, тмурно и пуни горчине, оно што стоји у четрнаестој глави Књиге о Јову: „Човек, од жене рођен, кратког века, сит брига, процвета као цвет, увене, бежи као сенка и не остаје.”(Јов 14, 1–2) Сами по себи били бисмо само као мала тачка светлости у безграничној тами, која ништа не би могла доли да ту таму учини још страшнијом, били бисмо рачуница која се никада не исплати, прогнани у време које све раздире, присиљени на постојање, а да нисмо питани, оптерећени тешкоћама и разочарењем, сами себи мука и казна сопственом кривицом, они који почињу да трпе смрт од тренутка рођења, незаштићени и гоњени, детиње самозаваравајући себе оним што називамо добрим странама живота – које заправо нису ништа друго него рафинисано средство које служи томе да се животно мучеништво и тортура не окончају пребрзо.
Aко, међутим, у вери – у одлучној, трезвеној вери која храброшћу све надилази – кажемо „Божић је”, онда тврдимо следеће: у свет и мој живот продро је један догађај који преображава све оно што зовемо светом и животом, који је ставио тачку на „ништа ново под сунцем” старога Проповедника (уп. Проп 1,9) и на сивило вечног враћања новог философа [Фридрих Ниче, прим. прев.]. Догађај, којим је наша ноћ, страшна, хладна и пуста ноћ, у којој тело и дух чекају да се смрзну, постала Божић, постала света ноћ. Јер Господ је ту. Господар творевине и мог живота. Он више није пуки посматрач који из своје вечности, у којој је „све у једном и одједном”, посматра непрестане промене мог пролазног живота, далеко испод себе. Вечни је постао време, Син је постао човек, вечни (Раз)Ум света, свеобухватна смисленост целокупне стварности постала је плот. И тиме су преображени време и људски живот – тиме што је сами Бог постао човек. Не у смислу да је престао да буде оно што јесте, вечна Реч Божија у свој својој слави и незамисливом блаженству. Али постао је истински човек. И сад га се овај свет и његова судбина лично тичу. То сада више није само његово дело, већ део њега. Сад више не посматра светска збивања са стране, већ је унутар њих, он сада (под)носи исто што и ми, сустигао га је наш усуд, наша земаљска радост и наша властита беда. Сада више не морамо да га тражимо у бесконачностима небеса, у којима се наше срце и наш дух губе, не знајући пута. Сада је он сам на нашој земљи, на којој му не иде ништа боље него нама, већ дели нашу судбину: глад, умор, непријатељство, страх од смрти и бедно умирање. То да је бесконачност Божија примила на себе људску скученост, блаженство смртну тугу земље, а Живот смрт – најневероватнија је истина. Али само она чини наше ноћи светлим, једино она чини ноћи светим.
Бог је дошао. Он је ту. Зато је све другачије него што мислимо. Време је из вечитог протока преображено у збивање, које нас тихом али јасном устремљеношћу води ка потпуно одређеном крају, на коме ћемо ми и свет стајати пред откривеним лицем Божијим. Када кажемо „Божић је”, тада кажемо: Бог је у оваплоћеној Речи изрекао своју последњу, најдубљу и најлепшу реч свету, реч која се више не може повући, јер је она коначни Божији чин, јер је она сами Бог у свету. А та реч гласи: Волим те, свете и човече! То је сасвим неочекивана, потпуно невероватна реч. Јер како се таква реч може изговорити ако се познају човек и свет и њихови мрачни и празни бездани? Бог их, међутим, познаје боље него ми. А ипак је изговорио ову реч, тако што је сам рођен као створење. Ова оваплоћена Реч љубави каже да треба да постоји заједница лицем к лицу, срце уз срце, између вечног Бога и нас, да је она штавише већ ту (највише што још можемо је да се опиремо пољупцу љубави који већ пече на нашим устима). Ту реч Бог је изрекао у рођењу свога Сина. И сад је ту још кратко бешумна тишина у свету, а сва бука коју поносно називамо светском историјом или сопственим животом, само је лукавство вечне Љубави, која хоће да омогући слободан одговор човека на своју последњу реч. А у том дугачком кратком трену ћутања Божијег, који се назива историја по рођењу Христовом (post Christum natum), човек треба да у овом свету још једном дође до речи и да, дрхтавог срца, потресеног љубављу Божијом, Богу који ћутећи стоји крај њега и чека, каже „ја…” Не! Не треба ништа да му каже, него да се ћутке преда љубави Божијој, која је ту, јер је Син рођен.
Божић поручује: Бог нам је дошао и то тако дошао да је сада његов повратак кући у страшан и славни сјај могућ само заједно са нама и са светом. Све се већ преобразило рођењем детета. Све већ сада из самог срца стварности, које је оваплоћена Реч, са неумољивошћу љубави хита пред лице Божије, а да тамо, пред његовим горућим пламеном од светости и праведности, свет не мора бити спаљен у ништавило. Све време је већ обухваћено вечношћу, која је сама постала време. Све сузе су у својој најдубљој унутрашњости већ пресахле, јер их је сами Бог заједно са нама исплакао и већ обрисао са својих очију. Свака нада је заправо већ остварена, јер је Бог себе везао за свет и обухваћен је њиме. Ноћ света је већ постала светла. Наш тврдоглави инат и слабост нашег срца – које не допушта да Бог буде већи од њега, па га стога и не прихвата тако малог као малено дете које се рађа и лежи у јаслама – не жели да призна да је поноћ већ прошла и да непролазни дан већ продире у ноћ. Свака горчина опомиње нас да још не видимо оно што је већ започело. Божић као стање целог света већ је наступио, а сва срећа на овој земљи само је, најчешће и самој себи неразумљива, тајна потврда тога да је већ Божић.
Празник Божића зато није поезија нити дечија романтика, него исповедање вере која једино спасава човека: да је Бог васкрсао и да је већ изрекао своју последњу реч у драми историје, ма како свет много говорио и викао. Прослава Божића може бити само ехо оне речи у дубини нашега бића, у којој ми, верујући, изговарамо „амин” Речи Божијој, која је из далеке вечности Божије дошла у скученост овога света, а ипак није престала бити и Реч истине Божије и Реч његове љубави према нама. Тек када не само треперење свећа, дечија радост и мирис јелке, него само срце каже „Да” детињој речи љубави Божије – тада се заиста догађа Божић, не само у расположењу, него у најчистијој истини. Јер тада је та реч срца истински ношена светом благодаћу Божијом, тада се Реч Божија рађа и у нашем срцу, како су говорили стари учитељи: сами Бог тада улази у наша срца, као што је у Витлејему ушао у свет, стварно и истински, још више него пре, још присније него пре. Тада заиста широм и без задршке отварамо врата свога срца и Бог долази у своју својину, као што је прве божићне ноћи дошао у својину своје свемоћи – тј. у свет.
А тада нам он говори оно што је својим благодатним рођењем читавом свету већ рекао: Ту сам, крај тебе сам. Ја сам твоје време. Ја сам туробност твоје свакодневице, зашто нећеш да је понесеш? Ја плачем твоје сузе – плачи их мени, дете моје. Ја сам твоја радост, не бој се да будеш радостан, јер откако сам ја заплакао, радост је животно настројење које више одговара стварности од страха и туге оних који мисле да немају наде. Ја сам безизлазност твојих путева, јер тамо где више не знаш куда даље, ту си, будаласто дете, већ стигао к мени и то не примећујеш. Ја сам у твоме страху, јер сам га пропатио с тобом, и ни ја, по мерилима света, се у томе нисам понео јуначки. Ја сам у тамници твоје коначности, јер ме је моја љубав учинила твојим затвореником. Када се рачун твојих мисли и животних искустава не да свести, погледај: ја сам тај нерешени остатак и знам да је тај остатак, који жели да те доведе до очајања, заправо моја љубав, коју још не схваташ. Ја сам у твојој невољи, јер сам је претрпео, и она је сада преображена, али не и избрисана из мог људског срца. Ја сам у твојим најдубљим падовима, јер данас сам почео да силазим у ад. Ја сам у твојој смрти, јер сам данас почео да са тобом умирем, пошто сам рођен и нисам прихватио никакве олакшице ни изузеће од смрти. Не сажаљевај оне који су рођени, као што је то Јов чинио, јер сви који прихвате моје спасење рођени су у светој ноћи, пошто мој Божић обухвата све ваше дане и ноћи. Сам сам се, заиста цео и потпуно лично, упустио у страхобну авантуру која почиње вашим рођењем. Кажем вам, моја авантура није била лакша ни безопаснија од ваше, али уверавам вас – она има блажени исход. Откада сам постао ваш брат, толико сте ми блиски, колико сам близак и сам себи. Ако, дакле, ја као створење у себи и у вама, у мојој браћи и сестрама, хоћу да покажем да као Створитељ с човеком нисам начинио безнадежан покушај – ко ће вас онда истргнути из моје руке? Ја сам вас прихватио онда када сам на себе узео људски живот; као онај који вам је налик, као нови почетак победио сам у својим снисхођењима и поразима. Ако будућност мерите само према себи, не можете бити довољно песимистични. Али не заборавите: ваша истинска будућност је моја садашњост, која је започела данас и која никада више неће бити прошлост. Зато је ипак реалистичније ако се држите мог оптимизма – који није утопија, него стварност Божија, целокупна стварност Божија, коју сам – то непојмљиво чудо моје свемоћне љубави – нетакнуту и читаву сместио у хладну шталу вашег света. Ја сам ту. Не одлазим више из овог света, мада ме сада више не видите. Кад ти, јадни човече, славиш Божић, онда свему што постоји и што јеси реци само једно – реци то мени: Ти си ту. Дошао си. Дошао си у све. Чак и у моју душу. Чак упркос инату моје покварености, која не допушта да јој се опрости. Човече, реци само то једно – и онда је и теби Божић: реци само: Ти си ту. Не, не говори ништа. Ја сам ту. И моја љубав је од тада непобедива. Ја сам ту. Божић је. Запалите свеће. Оне имају последњу реч над сваком тамом. Божић је – у векове векова.
Извор: „Kleines Kirchenjahr. Ein Gang durch den Festkreis”, поглавље „Weihnachten”, у: Sämtliche Werke, Band 7: Der betende Christ. Geistliche Schriften und Studien zur Praxis des Glaubens, прир. Andreas R. Batlogg, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2013, 121-125. Првобитно објављено под насловом који је коришћен и у овом преводу: „Seitdem ich euer Bruder wurde…“, у: Hochland 44 (1951), 98–102.
Превод: Марко Вилотић
