Извиђање терена за снимање филма Лазарев пут
Данас кад размишљам о режији схватам да је кључни порив редитеља потреба за приповедањем. Са том се потребом човек рађа – једна од првих ствари коју тражимо као деца јесте прича – причај ми причу. И заиста, читаво васпитање организовано је заправо око низа прича. О свету учимо кроз приче. Приповедање је у основи нашег разумевања света.
Постоје тако и они међу нама који су рођени приповедачи – то су она деца која су у стању да се сатима играју фигурама за које су измислили контекст читавих светова, карактере и догађаје. Ја сам био такав и моја најмлађа кћи је таква. Обоје смо били у стању да дуго живимо са судбинама ликова које смо сами измислили, у световима које смо сами осмислили до последњег детаља.
Лепота такве игре почива помало и у томе што ти за њу друштво заправо и није неопходно – оно може бити и вишак, уколико дође до неслагања око детаља замишљеног света. Онда долази до свађе и дисхармоније и прича трпи – јер прича обично може имати само једног аутора, тај аутор очекује да га остали само прате.
Ипак, нема веће радости него кад се нађе у тој игри партнер спреман да те прати и додаје своје слојеве причи, оне слојеве који су у складу са твојом почетном замишљу. То је стање потпуног блаженства: креирати светове у нечијем друштву, пронаћи неког довољно сродног да то са нама ради.
Не памтим да ми је ишта у детињству изазивало толико задовољство или представљало тако снажно укорењену потребу – као та игра фигурама, каубојима и Индијанцима који су иживљавали своје авантуре на полици регала изнад фиоке у којој сам их брижљиво скривао, нарочито онда кад је због година постајала та игра већ и помало зазорна и развојно превазиђена.
Из тога – из те игре – почео сам најпре да пишем. Био сам до тада страствени читалац, као уосталом и данас, читам увек по двадесет књига у исто време. Над неким насловима моја жена сумњичаво врти главом, јер не разуме сасвим моје мотиве да читам књигу из популарне економије или неку католичку студију о односу цркве и власти. Али ја све то гутам јер у свему проналазим причу – своје каубоје и Индијанце.
Тако сам, како рекох, и почео да пишем, кратке приче пре свега, које сам онда потписивао именима својих другова из школе и са улице па бисмо онда побеђивали на омладинским литерарним конкурсима. Моји другари, који нису никад прочитали више од оног што пише на аутобуској карти – постајали су тако у зборницима објављивани аутори.
Онда је писање, са годинама, постајало озбиљније и у том освајању дугих форми, којима сам покушавао да освојим своју жену која је штреберски завршавала књижевност – ја сам се помало мучио. Највише зато што се од мене тражило да се у тим маратонима одлучим за једну стратегију, за једну одабрану ствар која мора да се саопшти, а да све оно што на мене наваљује из некакве таме мисли обуздам и оставим по страни. А ја сам, у основи, писао слично као што сам и читао – много тога одједном, са много вишкова у свему. Онда бих увек кратио, одбацивао.
Једном сам, пишући роман, бацио онолико страна колико је у њега напослетку и ушло. Посматрам понекад како пише моја жена и често разговарамо о томе – код ње је све одмах прецизно, селекција је извршена на самом почетку. Мој процес селекције траје дуго, на мене превише утичу сви које у том тренутку читам, слушам или гледам, све то постаје као једна посуда препуна једнако вредних елемената и из које бих стога најрадије све појео. Процес редукције израза зато траје ужасно дуго и све то представља поприличан напор.
И овде је проблем можда баш моја потреба да заједничарим, да размењујем са неким мисли, да водим дијалог – моја потреба да не будем, заправо, сам. Ја бих се ухватио за неку Епштајнову мисао или Маркесову слику и желео бих да са тим разговарам. Будите са мном, играјте се са мном, не желим да се играм сам, боље је у друштву. И онда сам се знао и забринути у процесу – јесам ли управо узео Епштајнову фигуру, његову играчку, присвојио је и сад је третирам као своју?
Фрустрирало ме је то што је човек, како год окренуо, у писању увек на крају потпуно сам. Сам са некаквим духовима које је створио, који су притом изгубили добронамерну срдачност оних каубоја и Индијанаца са почетка приче. Захтевни су, мрачни, слојевити, језик који не контролишемо увек најсјајније даје им неке нежељене обрисе, склони су да се отргну и живе свој живот мимо намера аутора.
И, осим са својом женом – цео тај процес нисам никада био ни са ким у прилици да поделим. Седео бих сам пред празним монитором, па одлазио у једну или другу страну, писао и брисао, исецао и лепио. Мало је усамљеничкијих активости од писања, мало је активности у којима је човек у тој мери сведен и некако осуђен на самога себе.
Док сам писао увек сам осећао – иако то нисам умео тада да дефинишем – да ми та врста причања прича заправо не одговара. Да не желим да будем заробљен сам са својим духовима. Да желим да се играм са још неким. Био сам као пустињак, отшелник, који живи у некој далекој испосници, далеко од манастира и друштва братије, изложен свакој непогоди и глади, сам у молитви и обеду. И сам са духовима, добрим једнако као и лошим.
Била је то аскеза – непријатна по својој природи, и можда супротна од моје природе и карактера, али вредна у својим увидима. Писање ме је научило да контролишем причу – да њоме управљам, да доносим непрекидно креативне одлуке, да се не плашим исхода и да побеђујем себе. Да појмим да – чак и онда кад се ствари не одвијају по мојој замисли – прича има свој живот, богатији и занимљивији од мојих намера.
Онда је дошао филм. Из своје пустиње, пуне змија, пустињских инсеката и гмизаваца – пристигао сам у општежиће, међу братију на заједничком задатку. Мало је рећи да сам био преко сваке мере ентузијастичан. Потенцијали те новопронађене ситуације чинили су ми се испрва безгранични. Ево ме овде, међу својима, људима који ме разумеју, који схватају мој пут јер га деле. Са њима сада могу читати молитве, обедовати, учествовати у заједничком раду. Завршени су моји отшелнички дани, могу коначно загрлити браћу.
Рад на филму доживео сам као простор заједничке игре и био сам одмах спреман свакога да уведем у контекст сопственог приповедања, међу своје фигурице. Сматрао сам да имам посла са људима од духа – са људима који ће разумети до краја да се бавимо стварима духа. Да имамо ликове у које морамо удахнути живот, просторе које морамо оживети, сва та тела која морају добити свој карактер. И да то мора бити заједничка креација, заједнички пут ка циљу који је оцртан давно пре нас у обрисима вечности – наше је само да тамо кренемо заједно.
Добар део мог ентузијазма потицао је од сасвим дечје потребе за заједничком игром – има ли у нама ишта живље и истинитије од те потребе? Друго – кроз све своје списатељске дане и сате био сам сам са стварима духа, оне су ми се чиниле толико присне и природне, толико присутне да нисам ни слутити могао да људи који се баве истим позивом – моја новопронађена манастирска братија – не обитавају уопште у том простору духа, већ у једном у значајној мери материјалнијем свету из ког ћу их изнова морати преводити у тај мој замишљени свет игре, онај свет који је мени био јасан као на длану, подразумевајући, свет моје пустиње – свет моје приче.
Јер након почетног одушевљења бивањем међу братијом – схватио сам да се њихове егзистенције састоје из читавог низа приземних задатака и интересовања – да се мисли усмеравају ка ручку и благајни у једнакој мери у којој то бива и у осталим пословима света. И да, уколико желим да учествују у приповедању моје приче – морам уложити огроман напор припреме, преговарања, наговарања, покушаја да их отргнем из практичне обичности и укажем им на то да смо ипак у манастир дошли да бисмо се, ваљда – бавили стварима духа.
Онај ко жели да се истински бави режијом – мора проћи кроз ово стање потпуне усамљености без замерања, са дубоким разумевањем. Мора дођи у стање у ком ће са носталгијом помислити на чари пустињског живота у ком је све зависило само од њега и Бога. Мора се помирити са сваком људском равнодушношћу. Мора непосустало покушавати да исприповеда своје приче, да настави да помера своје фигуре, мирећи се са тим да их нико не може волети нити бити везан за њихове судбине тако снажно као он.
Мора појмити да људи имају другог посла – да ће људи имати увек другог посла, већина барем – и стога мора, као мало воде на длану у пустињи – држати оне који немају другог посла до да одвоје део своје душе и уграде га у игру фигурама.
Мора научити да седи сам, окружен мноштвом телеса без духа, једнако изгубљен на трговима градова колико и у лажној присности манастирских зидина, носећи стрпљиво у себи дух своје пустиње, свестан да он не постоји нигде до у њему самом и бити спреман да га свакоме понуди без љутње или разочарења што тај неко има паметнија посла.
Мора открити да је само самоћа извесна и мора на њу пристати.
