(Осврт на књигу Христа Јанараса Варијације на Песму над песмама, Библос, Београд 2025)
Постоје књиге које читамо, нисмо на прву сигурни шта је аутор баш сваком поједином реченицом хтио да каже, прелазимо пасусе више пута не бисмо ли се, у мјери у којој је то иоле могуће, приближили самом писцу и његовим мисаоним конструкцијама, али без обзира на сву муку не одустајемо јер у нама, који се вртимо око њих, те ријечи изазивају огромну насладу.
Један од мислилаца, заправо, на првом мјесту у том смислу, за мене је Христо Јанарас.
Не могу да замислим да постоји и један озбиљан теолог православне конфесије који није учио од Јанараса и коме Јанарас бар у једној области мишљења и начину живота (јер теологија јесте то, бјежали ми или не) није постао и остао неприкосновени ауторитет.
Јанарас је теолог и филозоф. Зашто је тај спој, за појединце огрезле у бесмисленим подјелама на догматичну теологију и слободноконтемплирајућу филозофију, немогућ, а заправо неопходан и једини смислен? Зато што мисао, говор о Богу, никада не могу бити заокружени, завршени и до краја промишљени. Логос о Богу је отворен, апофатичан, извор инспирације која се не гаси и до краја је никада не отјелотворују ни ријечи, ни звук, ни слика. То је теологија, а то је и љубав у свом најинтензивнијем облику.
Нема довољне ријечи о њој.
Из тог разлога Пјесма над пјесмама, кроз историју најоспораванија и најконтраверзнија, налази своје мјесто у Старом Завјету и ту опстаје. Не одудара, не чуди и не прави хаос у глави вјерујућег човјека. Јер вјерујући човјек је увијек нешто друго у односу на религиозним правилима окованог појединца. Вјерујући човјек не бјежи од себе затварајући се у законске системе које не разумије да би се сакрио, већ живи, прославља живот у успонима и падовима, слави га и у трагедијама, а како другачије него еросно, најјачим импулсом који га покреће.
Без еросне љубави, као потребе за предавањем Другом бићу у потпуности, без да га обухватимо, разумијемо и имамо, нема ни потребе за Богом, ни теологије, нема ни живота у његовом пуном смислу. Варијације на Песму над песмама Христа Јанараса, иако обимом дјело не толико опширно, због слободе која се огледа у недвосмисленом опису љубавног искуства као двига и покрета који надилази мишљење субјективности и најизворније је што постоји у људском бићу – оно је огромно, најизазовније и најоригиналније.
Варијације су јединствен језичко-филозофски експеримент који, уз помоћ музичких термина („музика је“, каже Томас Бернхард, „инструмент неопходан научнику за његове циљеве и спознаје и стицање увијек нових знања и спознаја“) и избором стихова из старозавјетне књиге, читаоцу приближава љубав о којој толико много причамо да смо јој увелико исцрпили значење, али која и даље представља срж богословског дискурса и сваки теолог – и много мањег капацитета од једног Јанараса – то врло добро зна.
Узети у руке Пјесму над пјесмама понекад је довољно да нас подсјети да је бити човјек, уз сву муку, ипак и лијепо и да постоји то нешто у нашем хуманитету што не да не морамо, него не смијемо да затворимо у стерилни религијски оквир. О томе Јанарас „пјева“ у свом тумачењу: да је све што је у нама „на добро“, а да је усмјеравање тог добра „ка непролазном“ – жеља за Другим (јер нико не жели да љубав „прође“) – најљудскији од свих људских порива.
Љубав је ерос, покрет и „афекат“ и у њој нема ништа статично, ништа „прочишћено“ од „недостојности плоти“, али у исто вријеме има подвига остајања у слободи без да посједујемо Другога, заробљавајући га и чинећи оруђем продужавања сопствене смртности.
Јанарас изабране стихове из Пјесме над пјесмама не тумачи, већ се надовезује на њих надахнућем теолога боговица, пјесника достојног псалмопојца, и у ономе што се чини као опис једноставне природне љепоте и људске жудње – види и представља преображај. Чак не ни могућност, већ истинско буђење и усмјеравање ка Богу подстакнуто импулсом ероса.
Све оно што спутава тај и такав искорак из себе у име „религијске праведности“, страхом изједеног човјека који се толико плаши да не уздрма опште признање своје чистоте и посвећености, само је промашај циља.
Мјерило љубави према Богу је, учи нас Х. Јанарас, недвосмислена страсна жудња према личности човјека, јер иста је љубав према бестјелесном и тјелесном бићу и, просто, ако не изгарамо и не желимо „додир који нема краја“ (Е. Левинас) – ми не волимо.
И само то је и проблем вјере данас. Ерос је изгубљен у бескрајним поривима за посједовањем, имањем и статиком унутар религиозних оквира.
У контексту хуманизма сведен је на природу и ужитак који је временом претворен у рекламу, слику и лаж о могућности задовољења на нивоу плоти. И још неистинитије – да је жељу, афекат и тежњу могуће објаснити.
Превод Варијација на Пјесму над пјесмама Христа Јанараса потписује Максим, епископ Српске Православне Цркве, али ја ћу га овдје представити као монаха, јер осим што он то првенствено и јесте, посвећеност овом преводу и резултат његовог труда који је пред нама говори и о аутентичности његовог позива. Слично цистерцитском монаху из 12. вијека, Бернару из Клевоа, и монах Максим препознаје „афекат“ из Пјесме над пјесмама као изворну љубав о којој говори Нови Завјет када је формулише у облику заповијести. Како у свом животу, тако и у животу ближњих, о чему свједочи дирљива посвета на крају предговора преводиоца.
Пјесма над пјесмама, која свијетли у канонском опусу Старог Завјета, продужена, допјевана Јанарасовом богословском инспирацијом, остаје као поука о једином покрету људског бића који оживотворава, даје наду, подиже када посустанемо и води ка ономе крајњем Другом. Ономе ка коме жеља не ишчезава и не може да нас уведе у заблуду – а увијек је у питању заблуда – да смо Га, као и оног другог поред нас, обухватили, заробили, потрошили и да нам више није потребан.
Извор: Стојана Валан, Сав је пожељан, такав је вољени мој (Пнп 5, 16), stojanavalan.com.
