Иван Јовић и Симон Таншек
Имаш много филмског искуства. По чему ти је рад на Лазаревом путу био специфичан?
– Кад размислим мој први одговор је – тешке и захтевне локације. Најспецифичније на филму Лазарев пут било ми је сигурно то што смо снимали на местима где смо морали да се због недоступности локација комбијима и камионима посебно прилагођавамо. Па на крају и због малог буџета који је условио и малу екипу и мало снимајућих дана. Снимали смо на локацијама где није могло да се употребљава много технике.
У Новом Саду била је то Петроварадинска тврђава, где су све локације биле као тунели са ниским плафоном. Значи уске и дуге локације, са прозором на крају тунела. Па је зато било битно како су глумци ротирани у односу на светло (прозор) и од тога је зависио и мизансцен. Са редитељем смо зато у припремама и радили мизансцен и кадрове заједно. Сама логика простора онемогућивала је паралелне фарове са глумцима јер за то није било услова: није било потребне дистанце камера – глумац.
Друго такво специфично снимање било је на локацији цркве Панагија на грчком острву Фолегандрос. До цркве са одличном панорамом иде се пешке уском цик-цак стазом, па смо зато за транспорт технике могли користити за помоћ само мали четвероточкаш са приколицом. Наравно неку технику је носила и екипа, па нам то узело пуно времена и снаге. Због атмосфере нам је био потребан сунчани дан којег у случају облачног времена са техником коју смо ми имали на локацији никако не би могли урадити. Али време нас је на срећу слушало.
Трећа таква локација било је острво Санторини где смо снимали у уским улицама које су заједно изгледале као лавиринт, где исто због мале дистанце нисмо могли употребљавати фарове, па ни светла.
Гледали смо да што више искористимо могућности локације и светла јер смо били мала екипа и зато нам је свака минута пуно значила. Свакако би било комфорније да смо имали лакше и доступније локације, да смо имали за транспорт технике до цркве хеликоптер, да смо имали за транспорт на грчка острва већи трајект а не само мали брод – али онда би и цела енергија снимања била другачија па би тако и филм био другачији.
Пре снимања много смо разговарали о византијској иконографији. То ти је било ново. Како си доживео такав приступ филму?
– Принципе икона познавао сам и пре, али не у таквој дубини. Тек након разговора са тобом сазнао сам и схватио зашто иконе немају атмосферу светла, или да се изразим језиком директора фотографије – имају потпуно меко светло без сенки. Овде долази до разлике између четке сликара и физике светла. Четком може да се нацрта лице без сенки а код логике физике светла је друкчије. Где је светло, макар да је неконтрастно и мекано, има сенки. Више светла значи и више сенки. Рад директора фотографије је стварање атмосфера светлом. Али кад смо снимили глумце као иконе требало је урадити фотографију без те ”светлене” атмосфере. То ми је био изазов – како се у физици светла, која има одређене природне законе, приближити машти сликарске четке.
Један део прошлости делимо са Словенијом, у том смислу делимо и један део културе. Ипак, тај поглед који наш филм носи у односу на источно хришћанство представља разлику. Како си ти то доживео? Да ли се твоје знање о источном хришћанству променило или допунило радом на овом филму?
– О разлици имеђу источног и западног хришћанства учио сам у школи на часовима историје. Теоретски сам знао када се и зашто хришћанска црква раздвојила на више делова. Али никада нисам разлику искусио у пракси. И у Словенији не идем често у цркву, обично ако има неко дете пријатеља крштење или ако неко умре па са за њега одржава богослужба.
На припремама за снимање ишао сам са тобом неколико пута у цркву. Као директор фотографије више размишљам визуелно. На примерима конкретних кругова у цркви много смо причали о кругу као симболу, геометријском лику, кругу у животу човека, када се иде у круг други пут, кад круг иде даље од 360 степени. Осећао сам и велику разлику кад пева источнохришћански хор и западнохришћански хор. За моје уши источни хор више иде из унутрашњости човека, или је то можда само зато што на тај звук нисам толико навикао.
Не могу да кажем да се моје знање о источном хришћанству променило јер нисам о њему много знао. Био сам лаик. Свакако могу да кажем да се моје знање о источном хришћанству много допунило радом на овом филму. Једно због теме филма и причања са редитељем а друго што сам се у припремама и на снимању филма дружио и живео са људима у екипи који су активни припадници источног хришћанства. Па сам тако кроз сарадњу и дружење на филму упознао и источно хришћанство у пракси.
Шта је по твом мишљењу главна разлика између српске и словеначке културе?
– Има више култура… Ако причамо о филмској култури за широку публику и о ономе што се сада продуцира да се гледа на телевизију – морам рећи да сам био негативно изненађен колико има у српској продукцији серија пуних насиља, криминала, псовања… Тога у словенчкој продукцији нема у оваквој мери. Питам се да ли оваква продукција заслужује право да се назове културом? Или је бољи назив лош шоубизнис или капитализам који лоше утиче на младе људе?
Ако причамо о арт кину и лоу баџет продукцији, рецимо о филму типа Лазарев пут, у Словенији има мало могућности да се овакав тип филма продуцира из државног новца (Словеначки филмски фонд) јер би већина политичара, па и филмских радника, погрешно доживели да је то промоција цркве, јер људи имају предрасуде. Мислим да су држава и црква у Словенији удаљеније него у Србији.
Током рада смо се зближили, једно време си провео и у мом дому, са мојом породицом. Како је то утицало на твој рад?
– Свекако треба да се редитељ и директор фотографије који су најближи сарадници на филму знају добро, не само професионално, треба да се знају лично. Треба да знау ко шта воли да једе, попије, ко слуша какву музику, да заједно гледају филмове, иду у музеј, на пиво и у шетњу у природу, да седе заједно са сладоледом у руци на степеницама парка у Аранђеловцу… Барем на оваквом типу филма у коме је пуно емоција и питања о животу.
То ми је први филм на коме сам радио у ком има толико пуно питања о животу, његовом смислу, почетку, крају… Неколико пута смо попричали на скајпу. Нисам био сигуран да је ово пројект за мене. Сценарио ми се учинио превише комплексним. Мало сам се таквог филма зато и плашио. Кад сам био првих неколико дана у твом дому са твојом породицом, тек онда сам у себи одлучио да ћу радити на твом филму.
Много смо причали и свако вече имао сам пуну главу твојих одговора на моја питања. Али то тако треба. Никад нећу заборавити што си ме много пута питао – да ли ћемо урадити добар филм, а мој одговор је сваки пут био исти: видећемо. Филм се ради до последњег фрејма монтаже, микса звука, колор корекције. Зато је било за мој одговор тада прерано. Сада мислим да смо били одлична екипа и да смо и зато урадили добар филм.
