Специјална пројекција током рада на постпродукцији слике у студију Living pictures
Кроз твоје руке је у постпродукцији прошао велики број домаћих и страних филмова, а кућа коју водиш спада у најрелевантније студије за постпродукције слике у регионалним оквирима. Накупио си огромно креативно, техничко и пословно искуство у свом послу. Шта је, по твом осећању, највећи изазов твог позива? Шта је његов највећи квалитет – односно шта је то што ти у послу доноси највећу сатисфакцију и радост?
– Сваки следећи филм носи нове изазове, као и нове проблеме и самим тим нову потрагу за најбољим могућим решењима у поступку постпродукције – било да су проблемипоследица техничких грешака и недостатака у процесу снимања (услед људског фактора или проблема са опремом), продукционих или креативних немогућности да се замишљена визија редитеља и директора фотографије реализује, несугласица унутар екипе, мањка буџета или недостатка снимајућих дана. Сви ови фактори значајно доприносе степену постпродукције којим ће филм морати да се надогради, са циљем да се накнадно приближи почетној редитељевој визији његовог „савршеног” филма.
Иако постпродукцију чине многе фазе и подфазе, чије рашчлањивање и објашњење вероватно нису претерано занимљиви читаоцу, њен централни и засигурно најважнији део коме можемо накратко посветити пар редова овде је колор грејдинг, односно колор корекција. Иако је термин „читања светла” (традиционалне технике корекције боја у филмској лабораторији) стар далеко више од пола века, сами уметнички принципи се нису претерано променили осим у области готово неограничених могућности савремене рачунарске и филмске технологије. Неки филмови добију веома суптилне корекције слике, готово невидљиве, док неки филмови доживе комплетну визуелну промену – до непрепознатљивости.
Оно што као елементарни принцип покушавам да применим на свим филмовима на којим имам прилике да радим је такозвано „тројство” бојене корекције. У првом слоју долази техничка корекција слике и боје, где се трудимо да филмски материјал што више приближимо одговарајућим светским стандардима слике. Након тога радимо на креативно-естетском слоју, где се слика унапређује кроз десетине различитих техника, како би се формирао одређени визуелни стил и идентитет филма, или се филм чак потпуно „обојио” и „осветлио” испочетка, кроз промене свих параметара слике, као да смо још увек на самом снимању. Боја зида није одговарајућа, боја мараме, боја очију, боја коже, и тако даље. Све се то може релативно једноставно променити према жељама аутора, а могућности су данас готово неограничене. Али ту се крије и замка, опасност да се не оде у техноманију и да се промена слике ради на силу, односно да се промена врши зарад саме промене а не суштине и функције садржаја, дакле само зато што за то постоје додатне могућности.
И на крају, долазимо и до најважнијег, трећег корака: драматуршке корекције слике. У том слоју дајемо последњи „додир” кадру, покушавамо да надоградимо глумца и режију, помажући им кроз акцентовање само одређених делова слике светлом или бојом, кроз утишавање неких других, њихово смањивање или чак брисање, уколико нарушавају неке значајне дијалошке или мизансценске радње. Колориста мора да изоштри чула гледаоца на одређени визуелни акценат, а не само на најлепшу могућу слику. Најлепша слика не мора увек бити најбоље драматуршко решење визуелног идентитета филма. Ово је најтежи поступак и за њега су потребне не само године искуства и рада, већ и суштинског разумевања филма. Познавање технике и технологије, као и препознавање лепог (естетике слике) нису довољни у раду на овом слоју, нужно је владање драматургијом слике и разумевањем значења сваке редитељске и сценаристичке замисли.
Процес корекције боја тражи и дубинску анализу филма, не само наратива, већ и његових симбола и идеја. Иако је наш циљ надоградња слике, понекад морамо бити и у функцији судије, која ће на кантару измерити шта је корекцијом добијено, а шта изгубљено у квалитету филма. Морамо се сви заједно трудити да тас на ваги остане на средини, и да не превагне лепота ради саме лепоте, јер понекад и „ружноћа” слике боље доприноси коначном резултату и утиску филма.
По завршетку рада на корекцији слике, највеће задовољство нам доноси искрена радост редитеља и директора фотографије, јер након нашег притиска на дугме на тастатури „БАЈПАС“, којим привремено уклањамо све корекција слике и онда се вратимо на кориговану слику – они виде једну потпуно нову и другачију, заједничку креацију, која ће их приближити оном претходно споменутом идеалу коме су тежили када су се упустили у снимање филма.
Пошто је тема овог разговора Лазарев пут, на крају овог твог питања желео бих да те подсетим и на неколико твојих спонтаних и искрених скакања из фотеље, грљења екрана и готово дечје радости јер смо успели да се приближимо ономе што си желео на почетку.
Нама који се бавимо овим послом, не постоји већа сатисфакција од истинске среће и задовољства редитеља и директора фотографије.
Како си, у том контексту, доживео захтеве рада на Лазаревом путу?
– Проблематика која се зна појавити понекад у процесу постпродукције филма јестешта чинити када је филм изузетно прецизно написан, режиран и снимљен, а постављен нам је задатак да филм значајно креативно надоградимо, а опет да сачувамо све његове изворне вредности. У неком смислу Моња и ти сте нам задали веома захтеван и комплексан задатак, на који смо, искрено се надам, успели да одговоримо у највећој мери. Оно о чему сам размишљао понекад, а понајвише током рада на вашем филму, јесте да вам ја заправо „отимам” филм из руку, као неко дете, а онда га враћам мало касније нешто старије, „унапређено” и можда мало бунтовничко.
На тој релацији – на којој влада благи страх од стране аутора, који нама поверава последњу степеницу у производњи свог филма, и нашег страха да оправдамо велика очекивања – поверење остаје једина спона која то може снажно држати до краја. Рекао бих прво пријатељско, а тек након тога колегијално. Иако неке успешне пословне сарадње не морају произвести даља пријатељства, често се дешавало да је најплодоноснија професионална сарадња доносила и дубока и дуга пријатељства, као што је то био случај са вама, читавом породицом Јовић.
Када смо на првом термину гледања филма у нашем студију разговарали о потенцијалним правцима слике, имао сам неку врсту инспирације (провиђења?) која ми је сугерисала да би требало да променимо формат саме слике у синематичнији, шири формат и да можда стилизујемо филм у облику филмског магијског реализма (који није сродан ни магијском реализму нпр. Васка Попе, нити Срђана Сахера из групе Хаустор).
Тај наш новоизмишљени филмски магијски реализам треба да нам прикаже зачудност која није агресивна и на прву лопту: да реалистичном делу, обликованом божанским пределима Грчке, Санторинија, супроставимо други, стилски утемељен у „квазиреалистичној” фактури слике.
Рајска пасторала, окупана снажним жутим зрацима сунца, и пастелним бојама поља, ливада у реалности, у савршеном је контрапункту са црним, сивим, и челичним тоновима вулканског пепела и окамењене лаве, у кадровима плаже и мора, као и строго белих, монолитних и монохроматских великих површина.
Ова два пута, како филм одмиче, треба да се као две притоке реке међусобно допуњују, али без видљиве интеракције, коју ћемо тек пред сам крај филма, не само драматуршки већ и визуелно приметити, сугеришући да су обе те линије заправо део једне велике и јединствене филмске реке. Санторини вам је пружио тај савршени визуелни дуализам у фотографији, који сте толико пажљиво градили и као дуализам у наративу.
Ту се јављао и изазов, како неке кадрове или сцене поправити, односно намерно „покварити” неке друге, које су естетски можда изузетне, али драматуршки одвраћају пажњу са саме суштине филма.
Лазарев пут је први филм на коме смо имали задатак да одређене сценеприближимо иконичности у визуелној стилизацији, па смо често као референце током корекције боја гледали ранохришћанске, византијске и руске средњевековне иконе. Посебну пажњу смо у том смислу усмерили на сцену са Бојаном Жировићем. Такође, прецизни тонови зелене боје морали су да буду јасно канонски дефинисани и очувани у сцени где Лазар стоји пред иконом Господа Исуса Христа, иако је остатак слике претрпео веома велику визуелну интервенцију. Иако постоје многи филмови у којима су снимане фреске и иконе, ово је засигурно први филм на нашим просторима у ком је покушано да се оригинална слика филма доведе у везу са визуелним одликама и симболиком иконописа.
Што се тиче главног протагонисте нашег филма, Лазара, глумцу Ивану Босиљчићу су боја, текстура и сјај коже лица и руку постепено, из сцене у сцену мењани, од тек придошлог „реалистичног” човека, до човека „анђеоског” изгледа на крају. Ова техника корекције слике је морала бити готово неприметно примењивана из сцене у сцену, тако да тек коначно прва и последња сцена са Лазаром у директној компарацији прикажу јасно видљиву комплетну трансформацију његовог бића и изгледа.
Припремаш своје сопствене продукције. Шта у овом тренутку сматраш највећим изазовом кад је у питању рад на филму у домаћој кинематографији? Које су твоје највеће стрепње и сумње а шта сматраш „јаким местима” тог посла код нас, око чега се не бринеш? По мом схватању, изнетом у овој књизи, филм је један од најнеизвеснијих подухвата, чак и кад су продукцијски услови на веома виском нивоу. Какав је твој став о томе?
– У својим питањима си додирнуо нека врло фрагилна места тренутне српске кинематографије, а за нека ми делује да си помало и сам на њих одговорио. У овом тренутку, чак ни са изузетно великим финансијским средствима не постоји гаранција да ће филм бити реализован успешно како на самом снимању – тако и у неком потенцијалном фестивалском животу. У припремама смо дубоко за наш дугометражни играни филм Пешчана хроника, и из дана у дан схватам да ентузијазма и жара у филмским екипама више нема. А да тог ентузијазма није било највећи и најзначајнији део српске кинематографије, онај из друге половине седамдесетих и прве половине осмдесетих година двадесетог века или не би био снимљен уопште или би били снимљени неки просечни, давно заборављени филмови.
Мораћемо сви убудуће да бирамо ауторе и сараднике како из Србије тако и читавог региона, не само најбоље у свом занату, већ оне који и даље деле исту љубав и пожртвованост на нашем заједничком филмском путу.
Моња и ти сте и сами искусили већину ових проблема и искушења на стварању филма Лазарев пут, али једном натчовечанском енергијом, са мало Божје снаге која вас је увек гурала унапред кад је то требало, дошли сте ипак успешно до краја вашег пута.
На крају, филм је постао велико искушење и само одрицањима – личним, духовним, емотивним, временским, финансијским – може се доћи до неког излаза из овог тренутног тамног вилајета српског ауторског филма.
Био си пријатељска подршка и ветар у леђа током рада на Лазаревом путу. Твоји савети су ме често усмеравали у добром правцу и сачували ме од већих проблема. Како се данас, након свог ангажмана и праћења тог пројекта од почетка, осећаш када гледаш тај филм?
– Лазарев пут је преиспитивање не само пута главног јунака и његовог претходног живота, већ и преиспитивање личног пута како самих аутора овог филма тако и његових будућих гледалаца.
Могао бих рећи да су пут и потрага лајтмотив у значењу филмског језика који се код тебе свесно и несвесно појављују у свим филмовима. Пут монаха ка Богу, пут јасеновачких жртава ка опроштају и духовном исцељењу, пут Лазара ка дверима „сребрног града”.
Тај пут и потрага, коју тако вешто спроводиш, морају увек након одгледаног филма да одрезонују код гледалаца са одређеним питањем које ће тај гледалац да понесе са собом кући и дубоко над њим да контемплира, не ослањајући се на некакве инстант готове истине и припремљене велике мисли. По мом схватању, филм је онолико велики колико може да запита свог гледаоца. Ту и лежи једна од највећих снага вашег филма. Да ли је то питање свима одмах видљиво и јасно, и које је то заправо питање, односно да ли ће сваки гледалац да се запита исто или сасвим другачије, то ћемо сазнати када филм започне свој фестивалски и биоскопски живот.
Ја своје питање још увек покушавам тачно да дефинишем, највероватније из разлога професионалне инволвираности у процес производње Лазаревог пута још од фазе настанка прве верзије сценарија, губећи притом накратко одређени екстерни, објективнији и рационалнији поглед на филм. Гледајући ваш филм и размишљајући о том питању које ме копка, а које још увек нисам успео прецизно да срочим, подсетио сам се филма Теа Ангелопулоса Вечност и један дан.
Пре готово двадесет и пет година, професор са ФДУ нас је натерао да одемо на Фестивал ауторског филма и погледамо а потом и анализирамо неколико играних филмова. У неком ранојутарњем термину, у мемљивој сали ДКЦ-а, пуштао се Ангелопулосов нови филм. Моји пријатељи и колеге недвосмислено знају да нити он као аутор, нити таква врста интелектуалног арт филма, нису моја „шоља чаја”.
Зима. Девет ујутро. Препуна биоскопска сала. Полунеисправна 35мм филмска пројекција, једва разумљив дијалог са крчећих звучника. Завршава се филмска пројекција, излазим из сале, одлазим кући са неком нелагодом. Нешто ме је ту иритирало, а не само предуги и досадни филм.
Пар дана сам носио тај осећај са собом, када сам схватио да ме филм више не нервира, већ почиње полако да ме прогања нека нејасна мисао о њему. Након још неколико дана, када се лудило филмског фестивала (по пет пројекција сваки дан) завршило, коначно се то питање формирало у мојој глави: који је то био најсрећнији дан у мом животу? Не патетичан, не стереотипан, него изистински дан, кога се сећам – када сам био најсрећнији човек?
Филм Вечност и један дан више никада нисам погледао, али сам се овом питању често враћао, поготово како сам сазревао и старио. Ово питање ми је заправо постало једна самопровера, како не бих и сам доживео судбину главног јунака овог филма који је доживео дубоку старост без сигурности када је – ако и икада – био истински срећан.
Праштај, Јовићу, на оволикој дигресији и анегдоти, али сматрам да је оправдана, јер сам управо у вашем филму препознао тај редак квалитет самог сценарија и филма, да нас кроз дуги низ година у будућности преиспитује и проверава да ли смо на правом путу и да ли смо правилно живели. Надам се да ће и будући гледаоци Лазаревог пута успети да се позабаве на прави начин вашим „скривеним” питањем или пак неким другим питањем које нам је божанска искра посадила.
