Сценографи Жељо Пишкорић и Младен Стојановић постављају сценографију „Лазаревог пута“
Од свих разговора које сам водио о филму Лазарев пут разговор са тобом обремењен је тежином – зато што није требало да се води само са тобом. Жељково одсуство ми је једноставно преболно. Вас двојица сте били невероватна креативна машина и мислим да никад у свом искуству рада нисам наишао на двоје људи који се у већој мери креативно допуњују.
Оно што ме у вашој сарадњи посебно одушевљавало јесте степен стваралачког простора који сте давали један другом – степен пажње који сте један другом указивали. Никада ми се није десило да поменем једног од вас а да други одмах не реагује са истицањем колеге. То је заиста реткост, и потребна је посебна врста самосвести и искреног посвећеништва раду да се створе услови за такву сарадњу.
Утолико је, кажем, Жељков изненадни одлазак болнији. Стога желим да те прво упитам о почецима твоје и Жељкове сарадње. И волео би да ми ти дефинишеш у чему је била суштина те сарадње: шта си ти из ње добијао, шта мислиш да је добијао он? Која су била твоја ”јака места” и компетенције, а која његова? И како твој рад изгледа данас, без Жељка? Шта ти највише недостаје?
– У потпуности се слажем да је овај разговор испуњен огромном тежином због Жељковог одсуства. Морам признати да ме његов одлазак толико боли да и даље нисам прихватио чињеницу да га више нема…
Оно што ће свакако остати да живи у мени је сећање које је оплемењено његовом изузетном људском и креативном енергијом, нашим заједничким уметничким, позоришним и филмским радовима и дивним тренуцима које смо делили.
Жељко и ја смо се упознали у Српском народном позоришту у техничко-сценографској радној јединици. И даље се врло јасно сећам тог првог сусрета и срдачног стиска његове шаке – тада нисам могао ни да замислим колико ће ми тај човек постати битан у будућности.
У том тренутку он је био врло искусан позоришни радник са тридесетогодишњим радним искуством и врло цењен у уметничким и позоришним круговима. Оно што је битно напоменути је да је Жељко пре свега био сјајан уметник и вајар, а затим је своју уметничку основу употпунио радом на феноменалним сценографским пројектима.
Ја сам у позориште дошао директно са ликовне академије као свежа млада снага, жељна учења, рада, стицања знања и искуства. Чињеница да смо обојица ликовни уметници је била прва ствар која нас је повезала, а како је Жељко тада био познат сценограф и шеф позоришних радионица имао сам у њему непресушан извор знања што је била моја огромна срећа. Дакле, радили смо на истом месту у дивном креативном амбијенту позоришта и позоришних радионица и наш однос је врло брзо постао врло близак у људском и пословном смислу.
Тачније, радио сам на изради сценографија позоришних представа као сликар извођач, али сам уз Жељка црпео знање сценографског посла учећи о сценском простору, изради декора итд. Упознао сам целокупан процес израде сценографија који укључује браварске, столарске, тапетарске, вајарске и сликарске радове и људе занатлије који су често скривени у сенци, али су од изузетне вредности и значаја за живот и опстанак нашег малог позоришног света.
Оно што је кључно у Жељковом и мом односу је да смо кроз тај почетни процес заједничког рада схватили да врло слично креативно размишљамо, да истоветно перципирамо уметност и да нам се логика ствари у том смислу подудара јер смо обојица тежили одређеном неконвенционалном ликовном приступу.
Затим смо одлучили да радимо као сценографи заједно, као двојац, као спој искуства и младости који је постао – како си и сам споменуо – невероватна креативна машина. Кроз сваки нови сценографски посао по природи ствари добијали смо разне задатке који су у нама будили идејна решења која ће одговарати редитељима, драматурзима, сценаристима, глумцима, продуцентима и свим осталим кључним људима позоришних и филмских пројеката.
Кроз такав систем групног функционисања увек смо морали да будемо функционални, практични, да сваком пројекту прилазимо другачије, а да опет тежимо да сачувамо одређен имагинативан приступ, оригиналан, ликовно и уметнички промишљен и богат – како смо волели. У тим процесима смо створили заједнички стваралачки систем у ком смо увек један другом давали простор, указивали поштовање и створили врло сличан заједнички креативни језик којим смо један другом допуњавали замисли и идеје и све је ишло врло лако, у даху…
Иако је сценографија примењашка ствар наш концептуални приступ увек је тежио нековенционалности или бар еклектици – где смо тражили неку нашу уметност и врсту оригиналности, иако је у савременом добу то врло тешко. Жељко је често за ту појаву говорио да је ствар духовности бића и да тај феномен не може да се научи, да уметник једноставно то мора да осећа, да смо срећни што то обојица поседујемо и да нас је то повезало. Мислим да је то кључ и суштина наше сарадње.
Заједно смо у последњих шест година ауторски урадили велики број сценографија за позоришне представе, дугометражне и краткометражне филмове, пројекте и врло битна ствар је да смо били врло често укључени и у практичну ликовну израду наших ауторских сценографија.
Због целокупне ситуације око његове смрти у последње време сам радио одређене пројекте без Жељка и могу само да кажем да ми врло недостаје… Недостаје ми његова стваралачка енергија, његови савети, наша дружења, разговори, смејање и наш несташни креативни мангуплук из ког су ницале идеје. Оно што ми је драго је да сам имао привилегију и срећу да се упознам и сарађујем са таквим дивним човеком и уметником, свакако ћу његов утицај задржати и са поносом пласирати у нове уметничке подухвате у будућности.
Интересује ме каква је била твоја прва реакција на сценарио, како си га ти доживео. О чему сте ти и Жељко разговарали на почетку што се тиче почетних утисака о сценарију и које су вам биле почетне идеје?
– Моја прва реакција на Моњин сценарио је била врло позитивна. И Жељко и ја смо врло дубоко доживели текст у духовном смислу, а како смо визуелни уметници моментално смо визуелизовали садржај на наш начин који је увек био основа од које бисмо кретали, коју смо затим мењали и надограђивали.
Сећам се да смо обојица коментарисали како би текст могао да нам пружи уметничку слободу, али смо наравно морали да добијемо одрешене руке у креативном смислу од тебе и Моње, а како се нисмо пре тога познавали били смо благо опрезни. Прво смо желели да се боље упознамо са Вама, да из заједничких разговора ишчитамо ваше замисли, начине размишљања и проверимо да ли се подударамо у том смислу.
Сећам се наших првих сусрета и стварно дугих разговора. Искрено, Жељко и ја смо коментарисали како не памтимо да смо раније водили толико дуге разговоре са другим редитељима или сценаристима као са тобом и Моњом. То је било кључно јер смо схватили да ти и Моња врло емотивно и истински доживљавате ту причу, да сте спремни да за своје дело изгарате и кад се сарадници повежу на таквом нивоу у ту борбу се дефинитивно вреди упустити. Ваша посвећеност нас је инспирисала толико да су Жељкови и моји разговори око сценографије за филм трајали често и по неколико сати. Податак да смо једно вече разговарали о идејама шест сати је информација која јасно показује колико је и нама било стало. Једноставно смо том пасијом и енергијом хтели да вам узвратимо и драго ми је што је то било тако.
Долазак до идеје за сценографију био је стваралачки процес. Ја сам испрва стекао утисак да сте одреаговали на задатак исувише позоришно – а мени је у глави била више модерна архитектура која се често нађе пред креативним изазовом да неки стари простор у потпуности пренамени – тако сам доживео многе просторе на Кикладама. Ваш је велики изазов био то што те грчке просторе, које је требало да рекреирате у ентеријерима Петроварадинске тврђаве – заправо никада нисте доживели у реалности, имали сте само фотографије на располагању. Све је, дакле, било у домену ваше имагинације. Мислим да ће читаоцима бити занимљиво да опишеш који су вам елементи са вулканског острва заправо били најинспиративнији и како сте их инкорпорирали у вашу сценографију.
– Да, формирање идеје је стваралачки процес који може бити дуготрајан, комликован, са великим променама, али управо због тога и врло забаван, креативан и инспиративан.
Истина је да смо у старту одреаговали позоришно зато што смо били са намером помало стегнути и опрезни јер смо желели са вама да се упознамо и проверимо колику дозу слободе нам нудите, а након тога је било много лакше. Укључили смо наш уметнички мангуплук и креативно откинули како смо то жаргонски Жељко и ја знали да дефинишемо кроз смех у том периоду.
Интересантно је да смо током размишљања и формирања идеја често знали да се кроз смех играмо са предлозима и разним варијантама што је увек било драгоцено, за нас је то била стваралачка игра, једноставно је то био наш начин рада. Тада су нам се рађале разне идеје које су се само развијале, модификовале, надограђивале и искрено било их је на претек, на крају смо из свог тог конгломерата бирали оно што најбоље одговара. Билје врло инспиративно и забавно што је увек добар знак.
Изазов је био велики јер смо – како си и споменуо – морали да рекреирамо грчке просторе у одређеним ентеријерима Петроварадинске тврђаве. Процес није био лак јер смо морали истражити све локације и просторе који би одговарали, није их било једноставно пронаћи, али смо на крају успели.
Још једна битна ствар је што нас је управо та чињеница што грчке просторе нисмо доживели у реалности – ослободила. Слободно смо могли да тражимо у нашим просторима решења за сценографију која ће бити по нашим мерилима имагинативна, иконична, питорескна и универзална, такав приступ нам је смањио простор за грешке, а био је веома инспиративан и квалитетан. То је био наш терен! Нама се допао сценографски приступ стилизације где комбинацијом индустријских елемената и природних елемената са призвуком ленд арта градимо све елементе у сценографији, а то је одговарало и стварало везу са грчким просторима. И морам напоменути да нам је јако у том смислу помогло твоје и Моњино поверење и слобода коју сте нам пружили у креативном смислу и на томе смо вам обојица били захвални.
Кад смо дошли до коначних решења – био сам и сам њима затечен. У својој су необичности, померености превазишли моја очекивања. Имао сам заправо утисак да ми стално постављате нове задатке, да ваша сценографија ствара захтеве на драматуршком плану. Начин на који сте замислили сценографију мењао је начин на који сам одлучивао нешто да снимим, и начин на који је детаљ причао причу. То је највиши ниво који, по мом мишљењу, филмски сценограф може достићи. Био сам поносан помало и на себе јер сам осетио да сам вас креативно отворио јер таква решења долазе искључиво из креативне слободе. Како би ти описао ваш утисак из сарадње са мном и шта је оно што за тебе представља главни квалитет у сарадњи са редитељем?
– Након скаутинга и проналаска одговарајућих простора врло смо детаљно урадили анализу сваког простора посебно, направили тлоцрте и 3Д моделе и играли се разним сценографским решењима. Тражили смо најбоље решење којим би сваки простор сценографски разиграли и начинили га квалитетним у естетском смислу, а да је поред тога прилагођен драматуршком плану.
Када смо схватили кроз заједничке састанке са тобом и Моњом да сте веома задовољни нашим приступом и решењима и када смо схватили да на неки начин и редитељу постављамо задатке на драматуршком плану били смо изузетно срећни и све смелији у нашој креативној игри.
Наш утисак сарадње са тобом је изузетно позитиван, са сваким новим сусретом смо били сигурни да је пројекат који радимо све вреднији и значајнији за све нас у сваком смислу.
Мени се лично врло допало што си допуштао да отворимо наш креативни свет, што си нас са пажњом слушао и у разговорима интелигентно са осећајем убацивао своје захтеве на које смо Жељко и ја у тренутку могли сценографски да одреагујемо. Допуштено нам је било да будемо самоуверенији, смелији, сигурнији, а ти си – имам утисак – у тим тренуцима највише уживао, посматрајући нас и схватајући колики утицај имаш на стваралачки процес.
Мислим да је то највиши ниво који редитељ може достићи и треба да будеш врло поносан на себе и свој приступ.
И ти и Жељко сте, пре свега – пунокрвни ликовни уметници. Кад смо Моња и ја дискутовали о профилу људи који су нам потребни за сценографију одмах смо схватили да на тај задатак не могу ваљано одговорити обични филмски сценографи, већ људи који уједињују прагматизам извођења сценографских решења са високим осећањем за ликовност. Требало је, на крају крајева – да створите један посебан, алтернативни свет. Такав се задатак ретко поставља пред наше филмске сценографе, јер је и филмова који представљају алтернативну реалност заправо прилично мало. Како ти видиш везу између свог сликарства и свог сценографског посла и на који начин, у којим елементима ти је сликарство помогло на овом пројекту?
– Слажем се да је наш сценографски приступ био неконвенционалан, поготово у стварању једне имагинативне алтернативне реалности која је била потребна за овај филмски пројекат. Ми смо увек у нашем заједничком раду тежили да истакнемо ликовност, да се играмо формама, бојом, светлом, текстуром и свим другим елементима које познајемо као ликовни уметници. Поред тога што смо у нашим заједничким пројектима врло добро познавали и практичне аспекте сценографског посла, увек смо неговали нашу ликовност и тежњу да постигнемо високу уметничку вредност.
Такав начин сценографског рада нам је много помогао у раду на Лазаревом путу. Како тада, тако и сада ми моје сликарство увек значи у раду на сценографији и у будућности ћу увек неговати такав приступ.
Како си се осећао кад сте преобразили просторе на Петрвоварадинској тврђави и створили од њих алтернативни свет? Сећам вас се током вечери уочи снимања у датом простору, тебе како седиш на поду у једном од простора и посматраш га. Какав је осећај седети у својој креацији, и да ли си осећао да верујеш у свет који си створио?
– Поред сценографских решења ми смо практично учествовали у изради свих елемената који су били заступљени у просторима на Петроварадинској тврђави. Морам да напоменем да је за столарске и браварске радове био задужен наш дугогодишњи сарадник Невен Бодирога са својом сјајном екипом. А вајарске и сликарске радове као и ликовну обраду сваког елемента у просторима смо урадили Жељко и и ја што је врло интересантно на овом пројекту.
Једноставно сваки детаљ нам је био веома битан, морали смо лично све ликовно да обрадимо јер смо сматрали да нашу сценографску замисао ми можемо најбоље испунити.
Наш рад на просторима је током снимајућих дана трајао до касно у ноћ, јер смо водили рачуна да проверимо да ли је све у реду са сценографијом пред нови снимајући дан. Било је врло напорно, али врло интересантно, креативно и веома сам поносан на нашу истрајност и труд.
Мислим да се напоран рад увек исплати и поготово дође до изражаја у тим тренуцима када сам суочен са финалном варијантом своје креације. Увек волим да посматрам своје дело било да је слика на платну, уметничка инсталација или сценографија, да се уживим у своје дело, да га анализирам и осетим. У тим тренуцима увек доживљавам неку врсту среће, испуњености и огромног задовољства као и захвалности што имам привилегију да се бавим уметничким подухватима и да уживам у тим лепотама живота.
Хвала, Млађо. Ти потврђујеш моје уверење да се овим делатностима ваљано баве само они који истински разумеју степен духовне привилегије коју такав живот подразумева.
