Први васељенски сабор – Правоверни оци и јеретици, Дечани (© БЛАГО Фонд)
Данас празнујемо спомен светих отаца Првог васељенског сабора којису утврдили истину једносушности, утврдили православље, али им баш и није успело да то учине са љубављу, зато што су утврдили истину свеопшту, истину бића, истину за све. А ако послушамо Христову проповед или проповед апостола Павла из Дела апостолских коју смо данас чули (20, 17–38), Христос каже: „Ја сам пастир добри и душу своју полажем за овце“.
Тако говори сваки пастир: и менонити, и баптисти, и пастири других религија – сви говоре тако, и сви они говоре истинито и у то верују. Штавише, многи пастири су заиста погинули у сукобима, као на пример Џозеф Смит, многи пастири су дали своје тело да га мучитељи растргну, али се нису одрекли својих принципа и своје пастве. Зато се ова проповед Христова налази у свеопштем мору истих таквих проповеди, и сваки пастир говори: „Ја сам заиста ваш, ви сте заиста моји, ја сам заиста пастир“. Осврнеш се, а на суседном чамцу исти овај текст, само други пастир, друга религија.
И сви су они у праву, зато што су сви спремни да потону заједно са својом паством и тако поступају. Али, зато их треба прихватити, сваког појединачно. Истина се налази у очима оног наспрам нас, не даље од тога. Видите очи онога испред себе и говорите: „Ја сам твој, ја сам ваш, а ви сте моји“. То је истина, све остало су глупости. Јер, ако би се пронашла истина за све, сви би се само посвађали. А ако се сложимо да је и у оном тамо чамцу, који је офарбан у неку другу боју, исто тако пастир и исто тако паства, да је и тамо исто тако јединство и спремност да се другоме, ближњему, дâ своја кошуља, онда схваташ у чему су били у заблуди оци Првог васељенског сабора: они су говорили истину као да треба да је прихвате сви; они нису схватали да оно што им је открио Бог јесте истина, али истина за њих.
Сваки човек који исповеда да су истина очи наспрам њега, сличан је апостолу Јовану који каже: „Ако волиш ближњег свог, онда пребиваш у Богу и Бог пребива у теби“. Ако волиш ближњега – ето, то је истина. Али истина не може бити једна за све. Чак ни управо поменуту истину из Прве посланице светог апостола Јована не прихватају сви хришћани, што значи да је то истина за њега и његову паству, а за друге истина је другачија.
Поштујући и прослављајући оце Првог васељенског сабора, треба да их оставимо на оном месту на којем су били, јер тадашња теза о једносушности, која је затим била предмет многих дискусија и оспоравања од стране јеретика и разних других, за оце Првог васељенског сабора била је истина, и ми можемо да их разумемо – не шта говоре, јер никога не интересује то шта они говоре (уосталом, документи Првог васељенског сабора нису се ни сачували), него зашто то говоре. Они то говоре зато што су се заљубили у истину коју им је открио њихов ближњи и та истина их је повезала, као што је певала руска група Мираж: „Истина нас је повезала“. Код њих је било исто тако, само што није била музика, него богословље. Додуше, ако погледамо – „богословље их је повезало“ – кога, уопште, богословље може да повеже?! Пре музика повезује људе, пре група Мираж него богословље Првог васељенског сабора. Али, ето, ипак, људи који су повезани, који су у истом чамцу, они воле и они изговарају ту љубав, називају то истином и то заиста јесте истина, али не истина за све.
Зато Христос своју заповест завршава речима: „Постоје и друге овце, које нису из овога тора“, па наставља у свом духу: „и њих ми ваља привести“. Куда да их приведе? У хришћанство? А јесте ли сигурни да вам треба да сви хиндуси постану хришћани? Ено, Антони де Мело примио хришћанство, а људи и даље не могу да разјасне да ли је хиндус или католик. Зато их не треба никуда приводити. Треба рећи да постоје и друге овце из другог тора и да се оне исто тако налазе у истини свог пастира и свог јединства и да су они исто тако спремни да положе душу један за другога. Зато је оно што ја вама говорим исто што и он њима говори. Само што слушамо различиту музику, али је слушамо на исти начин. То је оно што би данас требало увидети.
И ако је млада Византија четвртог века, која је себе доживљавала као камертон целе васељене, сматрала: „Ми ћемо сада свима рећи како је исправно“, ако се њима може опростити што су говорили таквим тоном, онда ми данас, ако мислимо да ћемо свима рећи како је исправно – за тако нешто треба да будемо, напросто, идиоти.
И зато, волећи и поштујући оце васељенских сабора, ми ћемо рећи: „Свака вама част, браћо, ми вас разумемо, али ви нас не бисте разумели, зато што сте ви били закључани у свом погледу на свет, а ми смо у свом, али једни друге волимо зато што смо браћа у Христу“. А Бог је онај који се узвишава над свим чамцима и види истовремено све пастире и сву паству. И ја мислим да, ако је за православне хришћане победа Првог васељенског сабора – победа јединства, онда данас треба да говоримо о јединству у Богу, које је једино у њему и могуће. Штавише, оно је једино у њему и потребно, а јединство са свима није нам потребно . Будимо искрени: шта ће нам јединство са свима? Нама јединство не треба. Оно треба Богу, па нека он и чува. А ми ћемо чувати љубав, јер то је све што ми можемо.
Извор: Вячеслав Рубский, Единство всех или любовь в разных лодках (к 1700-летию 1ВС), 3. 6. 2025.
Превод: Иван С. Недић
