„Ова планина нешто скрива” – Старац Василије у пустињи Седона, 2022.
Када је током осамдесетих година јеромонах Василије Гондикакис излазио са Атона – а то је често чинио – ради неког свог предавања у Солуну или у Атини, настајала је права мала грозница. Амфитеатри су се пунили до последњег места, а на зидовима у атинској Ексархији и на солунском Аристотеловом универзитету појављивали су се – у време када није било интернета – графити типа: „Дођите у амфитеатар те и те школе, говори Василије са Свете Горе и остаћете без даха”.
Било је то доба преиспитивања, а „анархични калуђер са Свете Горе” био је тражен и у круговима „друштвених превирања”, али и унутар самог Православља. Присуство једног игумана, оваплоћење метафизичког и „мрачног”, у „побуњеним” студентским амфитеатрима Грчке после диктатуре, било је само по себи скандал – али не и присуство овог светогорског интелектуалца који подрива устајале норме. Разговори су почињали са богословским садржајем, а завршавали са Хераклитом, анархијом и Револуцијом.
Шармантан говорник и дубоко филозофски настројен, Василије није оклевао да одговара – често усред буке и гужве – смирено, на силовита питања, па и на „најпровокативнија”. „Ми смо анархисти, шта ти заступаш?”, довикивали су му из публике да га изазову. „Па и ја сам са ‘анархичним Богом’”, одговарао је. „Шта кажете за Револуцију?”, питали су га често, а он би одговарао: „И ја сам са епАнаСТАСИЈОМ” [игра речи: епанастаси = револуција; анастаси = васкрсење]. Најчешће је закључивао: „Ми смо исти”. „И они који су постили и они који нису”, излазили су из сала идеолошки и духовно окрепљени и припремали се за следећи круг, у неком другом амфитеатру.
Василије Гондикакис сахрањен је 18. септембра на гробљу манастира Ивирон на Атосу, оставивши снажан отисак како на светогорско монаштво тако и на спољашње, секуларно друштво. Рођен у Ираклиону на Криту 1935. године, иако је показивао посебну склоност ка математици, студирао је теологију на Универзитету у Атини и наставио постдипломске студије у Француској. Веома млад замонашио се на Светој Гори, где је на узоран начин организовао општежића – најпре у манастиру Ставроникита, а потом у Ивирону.
Међутим, 2005. године повукао се са места игумана Ивирона – потез неуобичајен у монашком животу – и кренуо путем подвижништва. Повукао се у оближњу шуму са својом калуђерском торбом (тагари), где је сопственим рукама подигао дрвену колибу и, ослобођен административних дужности игуманства, посветио се теолошкој и филозофској мисли. Као заоставштину оставља најмање петнаест књига, десетине беседа и предавања у Грчкој и иностранству, заједно са ауром своје мисли распрострањене по читавом Атоском полуострву.
Световњаци који су били у његовој близини описали су за „Катимерини” in memoriam личност овог изузетно даровитог и филозофски настројеног свештеника кроз приче које су заједно с њим доживели.
„Василије је био један од највећих теолога нашег времена”, рекао је господин Аристос Касмироглу, најдуговечнији (од 1977. до данас) политички управник и заменик управника на Светој Гори, кога је покојник често частио својим пријатељством. „Поседовао је велико богословско образовање и не само то. Био је обновитељ општежитељног монаштва на Светој Гори. Био је саговорник политичких личности: посетио га је Константин Мицотакис, чији је био блиски пријатељ, потом Ципрас, Киријакос Мицотакис и многи други познати људи, док је, као што је опште познато, био и редован говорник у студентским амфитеатрима осамдесетих година”.
Адвокат господин Диогенис Карајанакидис добро је познавао Василија, кога сматра „најзначајнијом личношћу у послератном периоду на Светој Гори”. „У историји монаштва остаће запамћен као прворазредни прегалац обнове Свете Горе почетком шездесетих година, јер је свежом речју пренео и проширио поруке савремене теологије на Атосу”, додаје он и наглашава да је Василије, поред свега, у свом животном путу био „најјаче упориште Васељенске Патријаршије на Светој Гори. Био је револуционарни теолог и истовремено потпуно веран институцији”.
Неке гласине које су некада кружиле говориле су да је Васељенски Патријарх намеравао да Василија постави за наследника архиепископа Аустралије Стилијаноса, али се сматра да је Гондикакис то одбио.
Изван Свете Горе Василије је имао дар да „запали” и амфитеатре и душе младих људи, којима се обраћао својом јединственом беседом. „Ново вино треба ставити у нове мехове, па ко издржи”, умео је да каже.
Новинар господин Стелиос Кукус описао нам је једно од многих предавања Василија на Аристотеловом универзитету. „Догађај је био у амфитеатру Политехничке школе Аристотеловог универзитета, пред разноликом студентском публиком, пошто су, као и увек, на његовим предавањима учествовали студенти од најконзервативнијих до најнемирнијих и најбурнијих, али и људи изван универзитета; као и неки од најзначајнијих личности уметности и интелектуалног живота. На пример, Никос Гаврил Пентзикис у Солуну или Дионисис Савопулос у Атини.
Започео је реченицом: „Сви сте ви Светогорци“, што је изазвало посебан утисак у сали! Томе је претходило неколико секунди светогорске тишине предавача, то јест молитве, после кратког уводног представљања које му је било упућено. И потом је започео свој „над-говор”, реч која није настојала да нас узбурка, већ посредно да нас… размрда”.
Василије Гондикакис је почетком осамдесетих својим монашким начином живота, мишљењем и деловањем инспирисао такозвани „покрет неоортодоксних”, који је проповедао трагање за живим Православљем изван морализма парацрквених организација и западњачког просветитељства послератне Грчке. У световном друштву овај покрет су подржавали интелектуалци као што су Христо Јанарас, Костис Москос, Костас Зурарис, Јован Зизијулас, Дионисис Савопулос и други.
Око 1983. године прочитао сам у једном чланку часописа Схолијастис (Коментатор) новопојављени израз „Неоортодоксија“, приповеда господин Федон Хаџиантону, дугогодишњи архитекта на Светој Гори.
„Са изненађењем сам открио да су три нашироко позната, неформална представника три струје грчке левице – Костис Москов (Комунистичка партија), Коста Зурарис (обновљена левица) и Дионисис Савопулос (независна левица) – били повезани једним потпуно неочекиваним заједништвом: својим односом са једним светогорским ученим монахом, Василијем Гондикакисом, који је, заједно са тадашњим игуманом манастира Григоријата, Георгијем Капсанисом, оваплоћивао идеал новог светогорског општежитељног монаштва.
Чудна ствар: делови левице који нису могли да се сложе у свакодневним борбама теорије и праксе, налазили су заједнички језик на Светој Гори, водећи дијалог са једним архимандритом ученим монахом, потпуно непознатим у круговима левице, заронивши у воде једног у великој мери непознатог извора вишевековне хеленске традиције”.
Живо се сећам једног разговора са четворицом-петорицом колега инжењера при нашој првој посети манастиру Григоријату, ми – левичари, када нам прилази игуман Георгије и каже: ‘Врховни облик анархије је Православље’, да би затим навео цитате неомарксиста Франкфуртске школе, попут Маркузеа и Хоркхајмера. Старци Василије Гондикакис и Георгије Капсанис били су велике и харизматичне личности савременог светогорског монаштва”.
Уметничка директорка MOMus — Музеја модерне уметности — Колекција Костаки, госпођа Мариа Цацаноглу, приповеда о упознавању с покојним Василијем и о његовој уметничкој осетљивости.
„Василија сам, заједно с његовим блиским сарадником монахом Христофором, упознала у Москви када су узалуд покушавали да поврате један метох у близини Црвеног трга који је историјски припадао Ивиру (Ивирону). Ја са тим стварима нисам имала никакве везе, али ме је њихов напор дирнуо. Чекала сам њихове редовне посете да им понудим кафу и да отрчим по кроасан у оближњој пекари, да им дам времена да се одморе и почну са лепим причама. Једном су ме затекли у мом кабинету у Грчкој амбасади док сам попуњавала пореску пријаву. Тада пореска пријава није ишла преко интернета и испуњавали смо нека велика ‘срeдња’ платна попут новина.”
„Ето зашто се радујем што сам постао монах – јер немам овакве бирократије”, рекао ми је смејући се. На једном путовању ми је поклонио своју светогорску ткану путну торбу, а на другом смо заједно ишли на изложбу модерне уметности. Уосталом, он је волео уметност, буквално је обожавао сликара Царухиса и сматрао га својим пријатељем. Њега је посећивао и Никос Алексиу, који је постепено створио своје знаменито дело The End, велику инсталацију инспирисану мозаичним подом саборног храма манастира Ивирона, приказану 2005. на Бијеналу у Александрији и 2007. на Бијеналу у Венецији.
Василије Гондикакис је све слушао пажљиво и никада није био екстреман нити популиста („неки Кандиотиси клеветају Цркву”, знао је да каже). Није сматрао православну веру предусловом за било шта, имао је невероватно осећање за хумор и истински, дубоко је волео и подржавао све, без изузетка – слабе и презрене.
Супротставио се монасима који су, на отварању прве изложбе тада новооснованог Музеја византијске културе са ризницама Свете Горе, захтевали од посетилаца да усред врелог лета не носе мајице без рукава и кратке панталоне (а женама су уопште забрањивали ношење панталона!). „Па они су у граду, долазе са шетње крај мора и посећују музеј, а не манастир! Какве везе има како су обучени!?”, говорио је.
Сматрао је да је Црква верна богословској речи и да не популише, те је на свој начин правио јасну разлику у односима између Цркве и државе. „Ако на светован начин организујемо црквене институције, а наводно духовним начином проповедамо Јеванђеље, то значи да и једно и друго (и установа и дар) болују и да је њихова аутентичност упитна”.
Господин Харис Топалидис, тадашњи представник Банке Македоније-Тракије, путовао је средином деведесетих у Брисел са Василијем да обезбеде финансирање из заједничких европских фондова за један значајан пројекат манастира и сећа се:
„Пошто су завршени сусрети са Канцеларијом надлежног комесара и самим комесаром, позвали смо га у једну brasserie на пиво и разговор. Превазишавши почетно изненађење што један свети отац, какав је он био, долази да пијемо пиво у пабу у Бриселу, нисам знао да сам пред још већим изненађењем. После потресног разговора о друштвеној димензији Православља и пошто је изложио своје лично Вјерују, Василије је закључио: ‘Знате ли зашто сам православан? Зато што ми Православље дозвољава да будем анархиста’. Обновитељска ширина духа тог свештеника и његова ослободилачка теологија – поткрепљена и докторатом из филозофије у Француској – оставиле су на мене тако снажан утисак да су биле у стању да разбију негативне (конзервативне) богословске стереотипе које неко може имати о Православљу. То је била слобода мишљења Василија коју сам ја упознао”.
У позним годинама, када више није могао сам да се стара о себи, Василије је био приморан да напусти своју колибу у планини и да се врати у манастир, где је добио негу. Током једне Литургије, у саборном храму манастира, спотакао се, пао и повредио кук.
„Упокојио се испуњен радошћу и Божанском светлошћу”, неколико дана касније у једној клиници у Солуну. Његове последње речи на интензивној нези, како су нам рекли они који су били уз њега, биле су:
„Христос је Живот, Он је Светлост, Он је Рај.”