Јудиту Франковић Брдар упознали смо на филмском фестивалу на Охриду. Пре тога смо се посредно упознали кроз њено читање једног Моњиног драмског текста. Оно што је показивала на филму био је широки глумачки регистар и она танана способност играња за филмску камеру – којој се наши глумци, регионално узев, уче тек кад пред ту камеру први пут заправо стану. Доминација позоришног схватања глуме отежава разумевање сведености и осетљивости коју филмска камера захтева од глумца. У том погледу Јудита поседује ретку меру и дар. Истовремено, њен став према позиву је потпуно посвећенички – а то је нешто што ја једноставно најбоље разумем. Набоље радим са посвећеницима којима је позив првостепена ствар у животу. Лако их препознајем и знам колико су ретки.
Јудита Франковић Брдар
Пажњу на твој рад ми је скренула Моња, она је и више од мене веровала да си ти права особа за ову улогу у филму. Улога је тражила доста старију глумицу и због тога сам се дуго двоумио. Моња је у твојој игри, или неком твом modusu operandi видела нешто специфично монашко, неку тишину и посвећеност позиву која је по њеном мишљењу довољна да се превазиђу такве техникалије. Ја сам то осетио у раду са тобом. Оно што нисам очекивао и што ме изненадило јесте степен ентузијазма за текст сценарија. Мислим да си разумела његов дух – а то нису у истом степену сви успели. Како си га доживела на прво читање и шта те је мотивисало да му се предаш? И усуђујем се запитати – колико твој студиј књижевности утиче на степен мотивације са којом ћеш приступити неком пројекту?
– Посвећеност и страст су оно што је на крају дана једино битно. Такав приступ јест понекад изазован, али другачије за мене нема смисла. С друге стране, ако ми нетко укаже повјерење осјећам да морам узвратити истом мјером, стварање је двосмјерна улица и заједнички ангажман. У пројект увијек улазим с пуним повјерењем. Рад с људима увијек је интензивно искуство које тражи максималан ангажман: емотивни, духовни, физички. Увијек полазим с позитивног и оптимистичног стајалишта, увијек прво видим позитивне и креативне аспекте, а остало схваћам као изазове. Привукла ме заправо ваша страст према пројекту И вјерујем да сам управо на то реагирала и вјерујем да је наша заједничка страст омогућила да ствари заврше управо тако и да се ова улога на неки начин поново напише. Сто се тиче студија књижевности, апсолутно, он је моја база, мој темељ, моје коријење из којега ћу заувијек црпити и којему ћу се увијек враћати.
Прве пробе имали смо преко скајпа. Мени је као редитељу много значио степен саосећања и уживљавања са којим си слушала индикације и одговарала на њих. Назвао бих то заиста саосећањем – ту једну танану пажњу са којом ти приступаш раду. Занима ме да ли се сећаш почетка процеса и шта си из њега понела даље?
– У мојој глави прве пробе су готово неодвојене од аудиције. Прве пробе преко скајпа требале су послужити томе да утврдиш јесам ли прави избор. Мислим да је можда било значајно што ме то није поколебало. И ја сам осјећала да важеш, да тестираш, али знала сам да то иде из потребе да донесеш праву одлуку за филм, за причу и можда се баш у тој точки догодило повјерење, да је и с ваше и с моје стране жеља да се ствари одвију тако како је најбоље за сам филм. У то вријеме таман сам била у пробама за представу у ријечком ХНК и сјећам се једног великог умора, можда је он тада радио за мене јер сам се морала додатно концентрирати на упуте које сам добивала. Сјећам се да ни сама нисам била сигурна дајем ли довољно и у којем смијеру кренути. Али понекад као глумац мораш једноставно скочити на главу у то море могућности и запливати. И то сам на тим пробама осјетила да је ок, да је ок пробати, погријешити, видјети куда ће ме одвести. Сад кад размишљам с одмаком мислим да је то оно што ме првлачило овом пројекту, то да не знам куда ће ме одвести.
Следећи сусрет био је на проби у Београду. Морам бити сасвим искрен и рећи да сам накнадно жалио због начина на који сам водио тај процес. Исувише сам се посветио глумцима који су теже од тебе долазили до решења и после сам жалио што нисам боље искористио твоје присуство да укажем, кроз понављања, на то што желим да постигнем. Ти си тада мирно, фудбалским речником – седела на клупи. Да ли си ти приметила ту дисонанцу у раду и какав ти је био утисак из тог дела процеса?
– Нисам то доживјела поражавајуће нити негативно. Бити у служби неког пројекта јест знати и сједити на клупи док не дође твој ред, али сједење на клупи може бити или досађивање или кориштење времена за пуњење, за размишљање, за креирање једном кад дођеш на ред, дакле све је ствар перспективе и начина како ћеш искористити оно што у датом тренутку имаш на располагању. Нетко не би знао препознати дијамант, а нетко од обичног камена може створити дијамант, тако је и с глумцима, све може бити у твојој служби ако имаш довољно маште да ју канализираш. Ја тада нисам само сједила на клупи, гледала сам, слушала, осјећала како радиш с другим колегама, све те задатке које си давао њима и ја сам их тестирала на себи, па кад сам дошла на ред могли смо кренути од једне друге почетне позиције. А има ту и нешто искуства филмског сета, то је понекад погон када не успијеш добити довољно пажње, па сам научила како да то окренем у своју корист када знам да редатељ нема довољно времена да се бави мноме. И на крају или можда почетку, бити у служби приче и филма понекад значи свој его ставити на страну.
Данас када размишљам о томе схватам да си на снимање ушла некако неприметно и утопила се у атмосферу. То осећање – одсутног присуства, некакве сенке – један је од особина твог глумачког фокуса који је изузетно велики. Заиста имаш велику глумачку концентрацију. Интересује ме твој утисак са сета на Петроварадинској тврђави: како памтиш тај простор у ком смо снимали, шта је он значио за тебе? Сви смо, наиме, коментарисали да су у питању простори испуњени посебном врстом енергије која многима не прија. Како је изгледало упасти на два дана у тај алтернативни свет и затим се вратити назад у свој? Колико своје имагинације уграђујеш у простор у ком играш?
– Мене глума и занима као способност мимикрије, као одсутност мојега јаства, ја желим бити у служби својега лика и приче, понекад та ситуација тражи буку и допадљивост… а понекад, као у овоме случају: тишину, идеју тишине. Лик Више службенице стоји у предворју спознаје и тврђава није могло бити боље мјесто за то, јер да: спознаја можда има неугодан окус, али мораш га моћи окусити ако желиш спознати. Утолико је тврђава била идеално мјесто за ту фазу приче. Имагинација је основно оруђе глумчево, она је постулат за градњу наших свијетова од снова, она је темељ стварања. Без ње глумац је празна љуштура, а због ње глумац је архитект свијета маште.
Једва сам прежалио то што из продукцијских разлога нисам могао донети пуноћу визије Моњиног сценарија. Једна од најболнијих редукција била је редукција лика који ти играш – његовом трансформацијом изгубљени су важни слојеви значења. Како се ти као глумица осећаш када се не сагледа на платну пуноћа твог рада – из најразличитијих разлога? Због те редукције значењски најважнија реплика ове филмске приче никада није изговорена, оставио сам је да буде унутрашње ткиво филма, оно скривено, што се само слути. Да ли је памтиш? Ако је памтиш – шта је за тебе слобода?
– Како да не, један од мени најдражих пасуса из те верзије сценарија: „човек не може да се навикне на море. Ја верујем да Бог и човек долазе из истог океана слободе…“. Управо су то призори од којих сам градила лик, тај је призор темељ мога лика. Тај ми је призор у сценарију највише побудио машту. Је ли могуће да човјек заправо не зна што би са слободом, и може ли ју уопће схватити када ју има и има ли ју заиста икада? Је ли слобода управо то: оцеан, снажан, моћан непредвидив, чаробан и опасан, који никада нећемо моћи појмити до краја или ју заиста можемо спознати на крају пута? Докле год могу бирати свој пут то је за мене слобода. Могућност да бирам, али и да сносим одговорност за своје изборе.
И на крају – шта је за тебе глума, шта је оно најважније што ти то искуство пружа?
– Искуство је у овом случају трик питање. Или боље да кажем трик ситуација, искуство за глумца може бити опасно утолико што врло лако може упасти у замку да сад зна како се ствари раде, што треба а што не треба. То је за глумца највећа опасност, вјеровати да сада зна како.
