Pjer Le Gro, Apostol Toma, Rim, 1703–1711.
Bog je opravdao umetnost time što se javio, u telu, u konkretnom telesnom postojanju, i tako sebe učinio predstavljivim u tvarnoj, čulima dostupnoj formi. Opravdao je umetnost i time što je ljude pozvao na sinovstvo po blagodati, a time i na sastvaralaštvo i sadelatnost u svetu, sve dok je sveta.
U Jevanđelju po Jovanu, posle raspeća, a pre nego što je „uzišao Ocu svojemu“ (Jn 20, 17), Isus Hristos je učenicima poručio: „Kao što je Otac poslao mene, tako ja šaljem vas“ (Jn 20, 21), otkrivši im suštinu njihove misije u svetu, omogućene potonjim „primanjem Duha Svetoga“ („I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duh Sveti!“ – Jn 20, 22). U ljudskom (sa)stvaralaštvu i (sa)delatnosti time učestvuje celina zajednice Svete Trojice, nudeći se kao praslika svake ljudske zajednice i svakog ljudskog stvaralačkog delanja.
Dalje u istom poglavlju, Jevanđelista nas suočava sa ljudskom potrebom za konkretnošću, opipljivošću i „vidljivošću“ svega (i svakog) postojećeg i svakog, nužno, pojedinačnog postojanja, pa i onog Božanskog (Jn 20, 25). I Hristos takvu potrebu ne osuđuje, jer zašto bi se – sledeći volju Očevu – uopšte javljao, ako je mislio suprotno? Tada bi Njegovo javljanje i ovaplođenje bilo samo iskušenje, mamac, obmana za naivne, i trijumf ezoterijskog koncepta religioznosti, koji bi nas obavezivao na (otvoreno ili prikriveno) odbacivanje ovaploćenja, čak i uprkos veri u njegovu istorijsku i faktičku realnost.
Stoga rečenica upućena Tomi: „Zato što si me video, poverovao si; blaženi koji ne videše a verovaše“ (Jn 20, 29), nije osuda „viđenja“, koliko potvrda realnosti da nam posle Hristovog „uzlaženja Ocu svojemu“, jedino vera može ponuditi „oči“ kojima se možemo uveriti u konkretnost Njegovog postojanja, javljanja, ovaploćenja, u krajnjoj liniji vaskrsenja, bez kog je „uzalud sva vera naša“ (1. Kor. 15, 17).
Ako smo, kao hrišćani, od Hrista poslati u svet kao što je Otac poslao Sina, to znači da nismo poslati samo da prenesemo nekakvu instant poruku o postojanju Boga ili u vidu neke apstraktne istine o Božijem postojanju, nego da živimo tu istinu, da stalno donosimo Boga u svet, ne zato što On sam to neće ili ne može, već zato što smo mi ljudi slobodni, i ništa ne može i neće mimo nas, mimo naše, ovakve ili onakve, volje.
A umetnost – ta bezumna potreba za umetnošću – veliko je svedočanstvo o snazi te volje, koje nam ne dopušta da se uljuljkamo u uverenju o nužnosti i fatalnosti sveta, gde je svaka istinska sloboda samo iluzija. Ona nam dopušta da materijalizujemo i učinimo svima vidljivim ono što su videle naše „oči vere“, one stvarnosti, javljanja, konkretnosti koje su samo njima dostupne. Da pomognemo drugima da i oni vide, svako na svoj način, bez nuđenja tajnih ključeva i inicijacijskog sledbeništva, već otvoreno za svako srce, svaku ljubav, svaki razum uostalom, svačije životno iskustvo, svačiji pojedinačni odgovor.
Ko ima oči, videće, a to nikada neće biti svi. To „svi“ je, uostalom, samo u Božijim rukama.
Onim rukama kojima se, ne zaboravimo, doticao bolesnih i slepih, ne gladajući ko je ko, zdrav ili bolestan, bogat ili siromašan, žena ili muškarac, Grk ili Jevrejin, carinik ili farisej, pravednik ili bludnica.
Pa zar naše – naspram Božijeg ubogo – stvaralaštvo, može da se zasniva na drugačijim principima?
