Екскомуникација Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића из Српске православне цркве припада оној врсти догађаја који су толико очигледно апсурдни да свака озбиљна расправа о њима унапријед ускраћена за смисао. То су тренуци у којима се институција, у овом случају администрација Пећке архиепископије, попут човјека који се саплео о сопствену сјенку, још труди да објасни како је некада ходала усправно, док сви присутни – укључујући и већину оних који шуте ради страха или властитог комфора – виде да се сурвала у провалију без ичије кривице осим властите.
Али пустимо сада на миру Милићевића и Пантелића, будући да нису ништа скривили. Доста им је што су прогоњени на правди Бога баш као да живимо у вријеме Шпанске инквизиције, иако сумњам да би их и она осудила ради разлога које је у оптужници/пресуди навео дежурни извршилац воље СНС-а, Велибор Џомић. Јер је Шпанска инквизиција, колико год репресивна и брутална, ипак имала јасно кодификован правни поступак, теолошке критерије и формалне доказе јереси, а не ad hoc политичке оптужнице састављене за дневнополитичке потребе.
Уозбиљимо се, стога, и умјесто да се задржавамо на потпуно невиним Пантелићем и Милићевићем, окренимо се стварним и горућим проблемима Пећке патријаршије.
Ради се, на првом мјесту, о „имуности“ актуелне црквене администрације на очигледне јереси и бласфемије, која дјелује крајње карикатурално. Епископи попут будимљанско-никшићког Методија и бихаћко-петровачког Сергија у црквени језик транспарентно уносе сакрализацију насиља, етничких вођа и политичких фигура, користећи појмове Крста и Васкрсења као алегорије за партијску борбу и племенску лојалност — и остају епископи без икаквих посљедица.
Подсјетимо, у августу 2025. у Заостру, епископ Методије изјављује да је „најбитније да будемо слични њему“ — мислећи на Павла Ђуришића, команданта четничких јединица, колаборатора њемачког и италијанског окупатора, наредбодавца масовних злочина над муслиманским цивилним становништвом, готово пет хиљада њих, укључујући жене и дјецу. У истој реченици, сличност Ђуришићу ставља се у исти ранг са „вјерношћу роду“, српским идентитетом и православљем. Још раније у јуну, у Подмалинском, Методије је своју теолошку акробацију изрекао још експлицитније, повезујући „повратак Богу“ са „повратком њима“, односно Павлу Ђуришићу и његовим борцима. Тако се однос према конкретном историјском покрету са злочиначким конотацијама увлачи у сам језик спасења и истине.
Епископ Сергије који је предсједнику Србије Александру Вучићу недавно удијелио Орден мученика бихаћко-петровачких (које су локалне, углавном муслиманске усташе убијале једнаком немилостивошћу као Ђуришићеви четници невине муслимане), пак, тврди да је „распеће“ (критика корумпираног криминалног режима) предсједника Србије „наше васкрсење“, чиме се политичка критика једног човјека представља као сотириолошки догађај за читав народ. Епископ Сергије је у најновијем наступу отишао и даље, па је ђаконима Браниславу Рајковићу и Алекси Марићу због онога што је само он препознао као критику својих јеретичких иступа дословно поручио да ће ако тако наставе, односно уколико буду сумњали у епископску непогрјешивост „брзо изгладнити“, вршећи очигледни притисак на њихове надлежне епископе да се и са њима поступи као са Пантелићем и Милићевићем.
Управо због тога – када већ спомињемо ордење – треба се присјетити да је политички гуру „распетог Александра Вучића“, Војислав Шешељ релативно недавно релативизовао догматско предање Цркве тврдећи да постоји дубок јаз између онога што је Христос учио и онога што су Свети Оци у IV вијеку о њему утврдили на васељенским саборима у Никеји и Цариграду, сугеришући да је догма накнадна конструкција, а не живот Духа у Цркви. Војислав Шешељ је, иначе, од стране духовног оца актуелног српског патријарха Порфирија, новосадског митрополита Иринеја Буловића одликован Орденом Светог Саве другог степена и нико није помислио да му, зобг наведених ставова против вјере Светог Саве, овај орден одузме, а камоли да га, за јавно исказану апостасију, искључи из црквене заједнице.
Оно што се заправо дешава је да се пред нама, агресивно и наметљиво обликује једна сасвим нова српска религија, максимално флексибилна да се обљепи дневнополитичким украсним папиром. У тој бурлескној теологији, Вучић се појављује као Христос по мјери порнографских таблоида (оних који уз обнажену љепотицу на насловници дијеле и иконе и чије уреднике Црква такођер никада није искључила из црквене заједнице) – не страда он као Jагње Божје због гријехова свијета, него због рејтинга; на крст га не прибијају колаборационистички фарисеји и римски окупатор, него студенти, понеки новинар и безобразни теолог, а васкрсење се очекује у наредном изборном циклусу.
Павле Ђуришић, ослобођен терета својих жртава и незгодних историјских чињеница, преображава се у неку врсту тамног арханђела етничког поретка, задуженог да „уводи ред“ биолошким истрјебљивањем „ненационалних елемената“ тамо гдје је Јеванђеље инсистирало на самилости, праштању и љубави. А Шешељева приватна христологија, налик теолошком памфлету Јеховиних свједока, служи као згодан догматски приручник: Христос да, али без Сабора; вјера да, али без Цркве; Свети Сава, наравно, али само као орден. И све то, зачудо, не изазива никакву узбуну у врху СПЦ – јер у тој новој вјери јереси суштински нису проблем, бласфемије су ствар укуса, а једини истински гријех остаје онај неопростиви: подсјетити да Христос није тек злоупотребљива метафора, да крст није реквизит за дискредитацију политичких противника и да се спасење, чак ни у напредњачкој Србији, не може мјерити политичком лојалношћу.
На крају, остаје само неугодна истина коју институције најтеже подносе: Црква никада у историји није била угрожена критикама црквене администрације – поготово онда када су потпуно утемељене – него лажном саборношћу. Нису је срушиле транспарентне јереси, него оне које се увијају у јеванђеоску реторику и потом награђују искључиво ради поданичке послушности. Због тога цркву истински не напуштају они који постављају незгодна питања, већ они који су престали да разликују крст од напредњачке кулисе.
Екскомуникацијом Пантелића и Милићевића није одбрањена вјера светих, него је разоткривен критеријум њеног административног понижавања у оквиру којег је дозвољено све осим савјести, достојанства и упорног подсјећања да Црква није и не може бити продужена рука власти или музејска поставка националистичких митова, него тијело које живи од истине или се, кад истину замијени лојалношћу политичким структурама, полако претвара у властиту карикатуру. А кад се то догоди, онда више није питање ко ће бити искључен, него ко ће још имати снаге да остане унутра – и не пристане на оно чиме га актуелна црквена администрација обавезује да би га уопште сматрала хришћанином.
