Умрећу

Бошко Томашевић у роману „Предео кроз који се пробијам“ пише: „Сваки човек може да дође на замисао да створи једну тоталну књигу, која не почиње и која се не завршава, Чисто дело. Постојање смрти подстиче такве замисли. Записати. Остаће!? Али све књиге су дело једног човека и сви људи су писци једне књиге. Књига као сума нашег индивидуалног непостојања. Или збир краткоће постојања? Умрећу. Плаво небо, зелена трава, гуске на тој трави. Ја ћу умрети. Тако се то збило. Тада сам постао сума света. Постао сам ја.“

Овде Томашевић исписује ту страшну реч: Умрећу. Она може бити све што песник икад напише, сваки песник, сваки човек који има потребу да то запише/напише и тако постане песник. Ништа друго и не морамо  да напишемо него то: Умрећу. Ту је свест о смрти, знање да смо смртни, да је то граница коју не можемо да заобиђемо, али и потреба да се то запише, као и вера да то изрицање и записивање ипак има неког смисла. Као да се записивањем те реченице одважујемо да постанемо песници, а потом њиме оправдавамо своје песништво, своје бивање у њему.

Књижевност у том смислу, као и философија, може да се схвати као сећање на смрт и припрема за њу. Достојно и достојанствено умрети је идеал зреле антике и хеленизма, префињених и помало уморних епоха. У којима се дуже живи и смрт у рату није извесна. Треба остарити и умрети, али, како је у хришћанским молитвама речено „непостидно и мирно“. Достојанствена смрт је у антици и хеленизму зависила од начина живота, достојна смрт је била последица достојног и достојанственог живота посвећеног истини и добру. У хришћанству, међутим, тек је донекле тако, јер треба „одговор дати на Страшноме Суду“. Разговор се наставља, дијалог, живот, ништа не престаје и ништа није извесно. Можда баш зато, за хришћанина, ако је песник или философ, није довољно да напише само оно: Умрећу.

Наравно, моћ да тако нешто напише, свест која прати написано, као свест о смрти, неопходна је, а вера у смисао писања као завештавања наредним генерацијама донекле варљива. Имамо одговорност за наредне генерације, али наша одговорност се најпре тиче вечности, Царства Небеског, које долази по крају времена и где сам појам генерације губи на смислу и значају. Можемо пренети будућима чак и истину о тој вечности, али само је на њима да ли ће је прихватити, усвојити и живети њоме. Светлост васкрсења чини да је све „сада и овде“, односно, чак ни то, јер немамо у нашем људским језицима и представама ни појмова ни слика да изразимо тако нешто, ту нову и радикално другачију стварност, толико другачију да не знамо да ли је смемо именовати стварношћу уопште, или уопште именовати.

Верујемо да ћемо ипак моћи и смети, јер та стварност неће бити лишена Логоса, оног који ће нас на крају времена чекати пред дверима те вечности. Као што ћемо знати да смо ми – ми, чувајући спољашњу посебност и унутрашње јединство својих личности, тако верујемо да неки облик именовања, разговора, дијалога, општења, неће бити немогућ у том свету, који је можда општење само, чије је свако овоземаљско општење само сенка.

Томашевић каже још нешто: да кад пишемо о смрти, пишемо једну општељудску књигу, у којој се губи наша индивидуалност или потврђује његова краткоћа. Записивање и сећање нас можда на неки начин ипак издваја, индивидуализује, чини да постојимо, овако, као ми, у тој реци смрти. Смрти, „тог најнеправеднијег чина у човековом трајању и најбесмисленијег од кад је света и века“, како пише у истом роману Томашевић, испитујући могућност писања као „бежања од смрти“.

Пред смрћу, дакле, пред њеном неумитношћу и неповратношћу, као да све постаје илузорно, свака нада, па и нада у писање, у дела која остају иза нас, у памћење потомака, целокупну културу. Све је то пред смрћу прашина, па онда нема смисла написати ни оно: Умрећу, јер шта то вреди кад ме та свест, па и евентуално достојанствено држање пред смрћу, неће спасити од умирања, већ ме сравнити са сваким ко је икад постојао и свиме што је икада постојало у свету. Умиру и достојни и недостојни подједнако, заборав хара, а вредности се мењају, па јучерашња срамна смрт може бити тумачена од потомака као подвиг, а херојско или стамено стајање пред смрћу као кукавичлук или издаја.

Зато, за нас који верујемо у оваплоћење и васкрсење Сина Божијег ипак треба да постоји и вера у реч и вредност речи, у Логос који нам се обраћа и ком се обраћамо, иза застора смрти, коју је он победио. Када пишемо, наша поезија не би требало да остане на том: Умрећу, већ треба додати макар и оно „али“ или ставити три тачке или шта год одређује наш непоновљиви и јединствени однос према за све нас заједничком крају. Завршавамо сви ми исто, у отказивању телесних функција, физичком и менталном пропадању и труљењу, али наш однос према томе ипак чини неку разлику, он је само наш. Зато смрт можда јесте једна, али искуство смрти је за сваког од нас различито. И оно не мора имати видљив спољашњи израз, ни док мислимо да нам је смрт још далеко, ни док нам се приближава, ни кад нас зграби стојим страшним канџама. Зато не треба судити о смрт других, као ни веровати у извесност сопственог односа према смрти, када до ње једном дође, а доћи ће. Исто као што не треба судити другима ни у животу и за живота, а свест о смрти ту може бити велики учитељ.

Ако певамо, треба увек да будемо способни и спремни да напишемо то: Умрећу, али треба да пишемо и о целини својих искустава, о конкретности и предметности нашег света и нашег искуства тог света, за који верујемо да се васкрсењем неће изгубити попут паре и утваре, него да ће се преобразити, и да је траг тог преображења, светлост његова, и сада у стварима. Да је она и сада у сваком од нас. Писати тој и о тој светлости могло би да значи да је он позива, призива, обраћајући јој се и друге обраћајући њој, заносно, али мирно, без умишљености да то треба и сме да ради као свезнајући учитељ или  судија, већ као свако од нас, исти као и сви, али и различит, колико је различит и свако од нас, као и свачије искуство смрти, искуство живота.