Апостол Јован у молчанију, Москва, XVIII век
Хемингвеј, који је сва дела већином заснивао на сопственим животним искуствима, рекао је како му је најтеже било да у њима представи оно што је заиста осећао, а не оно што би требало, или што се сматра да би требало да осећа у таквим тренуцима. Велики амерички писац је због те аутобиографске заснованости својих романа хрлио у животне авантуре, као да оне нису биле саме себи сврха, односно да та сврха није била повезана са одређеним уверењима и ангажманима, жељом за спознајом света и развојем личности, него пре свега као грађа за писање. Он је највише од свега заправо и био, готово опсесивно, обузет темом писања, што није ретко у англосаксонској књижевности. То можда објашњава и његову фокусираност на Свето Писмо, пре свега Нови Завет, који је често наводио као свој литерарни узор. Усмереност англосаксонских аутора на тему писања понекад се тумачи баш у кључу протестантске усредсређености на Свето писмо, као критеријум вере и истинитости, па тиме и исправне перцепције реалности.
Постоје и писци који су свесно бежали од аутобиографског материјала, сматрајући да је истинско књижевно стваралаштво везано за фикцију, и да је, Хичкоковим речима, уметност пре налик на „парче торте“ него „парче живота“. Наш писац Дејан Огњановић је недавно написао како „такозвани стварни живот нема драматургију приче, то јест врло ретко бива да неко животно дешавање има увод, разраду и епилог, са смислим, кондензовано, као у причи. Јесте, живот пише романе, али лоше. Расплинуте, немотивисане, климаве структуре… и онда је проблем за писца да ту лошу фикцију живота претвори у добру фикцију књижевности, која је смислено сажета“.
Ja сам у неколико текстова постављао дистинкцију између „логике стварног“ и „поетске логике“, које не треба поистовећивати, где материјал стварности може да служи као грађа, али увек преображен и укључен у једну у основи поетичку, дакле направљену, изграђену, „зготовљену“ структуру. Неко је, такође, написао како његова дела јесу аутобиографска, али у духовном, унутрашњем смислу, а не у смислу спољашњих догађаја. За неке људе унутрашње искуство и унутрашњи живот представљају плодну грађу за писање, за неке је то пак свет имагинације, фикција или историја или фантастика, где је личност аутора невидљива и где он делује искључиво кроз причу и ликове, не користећи материјал сопственог непосредног искуства и не обраћајући се читаоцу посредством апстрактних идеја.
Како год било, још памтим како сам се намучио пишући један кратак текст, неку врсту путописа, где је требало литерарно и концизно описати реалне људе и догађаје. До тада сам се служио материјалом сопственог искуства, унутрашњег и спољашњег, али увек стилизованим, естетизованим, артистички и поетички преображеним, посредованим и уопштеним. Такође, увек сам се питао како би изгледало да неко једног дана нашише књигу или текст о мени, не о мом делу, него баш о мојој личности, да покуша да објасни ко сам ја и какав у ствари. Шта неко уопште зна о мени, али и ја о другима? То не важи само за мене, нисам је нека посебна тајна, него за свакога, и било би ми тешко да пишем о некоме у том смислу.
Пишући о постојећем човеку ви га сводите, укалупљујете, на овај или онај начин издајете, јер шта ми заправо знамо једни о другима, осим оног што закључимо нашим непоузданим умом или примимо још непоузданијим чулима? Ипак, имамо потребу да пишемо и људима које познајемо или смо познавали, објашњавајући их себи и другима на тај начин, начин који се не може свести на неколико теза или фраза, већ садржи слојевитост и вишезначност уметничког модела.
А опет, кад тако пишемо, ми трагамо за нечим трајним у том човеку, за нечим што је, дакле, његова истина, док видимо само оно спољашње, променљиво и непоуздано и то видимо ми, исто тако променљиви и непоуздани. У писању дакле морамо бити свесни тог аспекта променљивости, тог тока који се никада не прекида и није сводив. А с друге стране, слутимо да у људима ипак има нечег трајног, да није све река, промена, ток, раст или распадање, и то је оно за чим трагамо, али до чега је немогуће доћи без овог тока, с једне стране, који је део наше природе, и без свести о маскама и самопрезентацијама, с друге стране, које сви носимо кроз живот, са љуском којом се представљамо свету и бранимо од њега.
Писање за мене заправо увек јесте било та игра виђеног и слућеног, кринке, флуида и ипак неке сржи, која највише наликује на светлост, а никако на неко тврдо семе, уз одрицање од претензије на коначност, дефинитивност, пресуду, али и од потпуне неспознатљивости човека, што значи потпуне спознајне релативизације, јер ми смо ипак у основи као људи једно и не можемо бити баш толико удаљени и једни другима страни, упркос готово апсолутној ипостасијској појединачности сваког од нас. Осветљавање тог распона између радикалне разлике и радикалног јединства међу људима је једна од великих могућности уметности, која тешко да има било која друга људска делатност, а која се у овосветским условима ипак најопипљивије пројављује у искуству и догађају Евхаристије.
Човек је превише дубок да би га уметност сужавала, јер већ има ко ће. Такође, превише је дезоријентисан и збуњен да би га уметност додатно слуђивала. Уметност је зато у најбољем случају глас којим се из себе обраћамо гласовима других, ономе у њима чега ни сами најчешће нису свесни, помажући нам да и сами боље ослушнемо сопствене гласове, наше крхке, скривене тајне, зракове у нама.
