Зоран Антонијевић
Тама, она тмина из наслова, доминира поетским светом у збирци „Тмина, звер и песник“ Зорана Антонијевића (Пресинг, 2022). Ту су и звери, у лику грабежљивих животиња, често инсеката, затим у виду демона, али и оне највеће звери од свих – смрти.
Али ово није, како би се неком непажљивом можда могло учинити, нихилистичан и безнадан свет, црни мрак без излаза, пакао на земљи или лишеност било какве трансценденције. Не, у Антонијевићевој збирци све је једноставно ту, све је део стварности која се пева, без улепшавања, прикривања или заслађивања. Ту је природа у својој звероликости и неумитности, ту су демони, ту су људи са врха и са дна, сви замисливи и незамисливи људски створови, и ту је најзад смрт, која се стално излаже погледу, па и свим другим чулима, од које нам ове песме једноставно да дају да окренемо главу.
Песнички субјекти су често слепи у овој поезији, као да се боје да виде све што може да се види или да уопште виде, како не би морали себе и друге да лажу и обмањују. Неки – они мртви и слепи најчешће – имају огледала уместо очију, помажући нам да у њима видимо себе, слепило наше и смрт нашу. И они који виде у том свету, чак и визионари и видиоци, откривају ђавола и смрт као неумитни састојак света оваквог какав је. И не гледамо само ми, већ смо и ми ти који смо гледани, од звери, ђавола и смрти, који нас грабе, вребају и прете нам, али и који нас уче ономе што пали свет јесте, ономе од чега не смемо да окрећемо главу, а што је и у нама самима.
У можда најбољој и најужаснијој песми ове збирке, Луциферове изгнаничке мрачне сузе постављају се уз сузе „сирочета у ритама, тужног али страшног попут тебе анђеле“. Страхота овог света, бол и патња, једнак су ужас као и ђаволско зло само, они су зло нашег света и исход свог космичког и надкосмичког зла. Али они нису његова бит, сврха и смисао његовог постојања, јер зло у Божјем свету не може бити свевладајуће и вечно, колико ни овоземаљска патња.
Тај и такав свет песник искупљује већ самим тим што не скреће поглед ни са једног његовог аспекта, ни једног понора и тмине, ни једног очњака и закрвављеног погледа и што пева о том свету упркос свему. Јер кроз тај и такав свет ипак „вечност путује“, она је ту негде, упркос свему и свима, и њена улога није да укида и негира, да нас учи лажи и самообмани, да нас заноси и опија како би лакше поднели ужасну и одвратну збиљу, него да преображава, и то баш такав, а не неки улепшани и заслађени свет из дечјих сликовница.
Рајски цвет у истоименој песми изниче управо из таквог света, кроз ту и такву твар и то и такво окружење. Тајну раја и бесмртности познаје свака душа жива и свака твар и радује се кад види било какав њихов одраз у свету, сведочећи га човеку који је за рај и бесмртност често слеп више него нежива твар.
Селидбу у вечност, нашу „вечну кућу“, почињемо већ овде, још уроњени у твар, под погледима звери и пред неминовном капијом смрти, али где ипак осећамо дах тог другог и другачијег и знамо да долази од некуда и некада, где ће нам бити добро и да нам је то добро понекад, макар само на махове и у честицама, доступно и у овом свету, какав год да је.
Најзад, нисмо ми, овако слепи, током овог живота у палости гледани само очима зверова, демона и смрти, већ и анђела, који нам помажу да тако виђени узвратимо свету поглед у ком у њему видимо безбрижност, невиност и благост, за које негде у својој дубини знамо да наш прави свет, истински наш дом. И да што заволимо овде, можда са нама буде и у вечности, или нас на вечност макар упућује.
Јер много тога на овом и оваквом свету, у ком царују звер, тмина и смрт, ипак може да нам помогне, па помогне и у вечности и за вечност, попут оног мачка из завршне песме, замишљеног мачка који је „загледан у неког кога не видим“. Не скрећимо зато поглед и на одбацујмо никога и ништа, не омамљујмо се лажима, и упркос свему певајмо – са надом и љубављу продишимо ван ове „тамнице од своје сени“. Оне дакле коју смо сами себи саградили својом неспремношћу да примимо и предамо дах, да оживљавамо и осветљавамо, предавањем страху, обмани и чами, предавањем смрти – тој великој звери, са којом се пре или касније ипак морамо суочити.
