У наставку доносимо одговор на Оптужницу презвитера др Вукашина Милићевића. А текст саме оптужнице можете погледати овде (пдф).
Црквеном суду
Архиепископије београдско-карловачке
Краља Петра 5
Београд
Поштовани,
Дана 28/14. новембра 2025. поштом ми је достављен акт ЦС Бр. 730 од 25. новембра 2025, односно Оптужница коју, у својству црквеносудског тужиоца Архиепикопије београдско-карловачке, потписује високопречасни протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
Питањем компетенција, намера, духовног и интелектуалног стања некога ко је могао ставити потпис под текст каква је ова Оптужница бавићу се само у мери у којој је то неопходно да одговорим на оно што је у њој наведено; сигуран сам, међутим, да ће у Српској православној цркви у блиској будућности бити много кадрих и вољних да овом њеном угледнику посвете неспорно и много пута заслужену пажњу, себе и све пуноће Српске православне цркве ради.
Оно што желим овим мојим „отписивањем“ на сочињеније високопречасног господина тужиоца није да се браним од „аргумената“ којима ме он напада, већ пре свега да тај низ његових малициозних коментара на рачун мојих појединих изјава ставим у стварни контекст. Што се уопштено тиче процедуре покренуте против мене на Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке, сматрам да је она политички мотивисан вид прогона и искрено желим да Црквени суд својом одлуком оповргне ово моје виђење. И поново, не мене ради, већ Српске православне цркве ради.
На материјалне грешке у вези са мојом биографијом, као и у вези са законским статусом Православног богословског факултета, које се налазе у Оптужници нећу се освртати овом приликом. Нећу коментарисати ни начин на који се канонско предање селективно (зло)употребљава када је потребно наћи изговоре за уклањање неподобних. Уосталом, као што сам више пута јавно рекао и као што високопречасни господин тужилац то и наводи, немам никаквих претензија ни на какву црквену службу, нити било шта тражим.
Исто то рекао сам и Његовој Светости АЕМ Господину Порфирију, председнику овог Суда, приликом нашег последњег и веома исцрпног разговора вођеног 26/13. јуна 2023. Том приликом сам упозорио Његову Светост и на оно што се убрзо након нашег разговора догодило у вези са мојим избором на Православном богословском факултету. Скандалозне и под притиском донесене одлуке Наставно-научног већа Православног богословског факултета, које је Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду до сада већ два пута поништило, заједно са мојим аргументованим жалбама, могу доставити и овом Суду, уколико су већ потребни докази у вези са „уценама и притисцима“ које сам више пута у јавности помињао, а за које високопречасни господин тужилац каже да су „ничим поткрепљене“, те да у својој Изјави „нисам појаснио“ о чему је тачно реч.
С тим у вези, најпре желим да истакнем како нико од мене, приликом давања Изјаве, није тражио да оно што сам рекао у вези са „уценама и претњама“ поткрепим или појасним; такође, високопречасни господин тужилац заборавља да сам ја позван да поменуту Изјаву дам Црквеном суду без било какве назнаке о томе у вези са чим треба да је дам и каква ће ми питања бити постављена, те да је, следствено томе, смешно и злонамерно очекивати да том приликом онима који су ме испитавали нудим некакве доказе или појашњења која ми, поново напомињем, они нису ни тражили. Међутим, спреман сам да у вези са свим уценама и претњама којима сам био изложен, под сваком врстом и видом одговорности, понудим посебну изјаву овом Суду. Материјалне доказе у вези са претњама и уценама не могу да понудим јер су ми оне саопштаване у усменим разговорима и порукама, али верујем да би се међу мојим бившим колегама са Православног богословског факултета можда могла наћи понека хришћанска душа која би била кадра да, управо упркос свим претњама и уценама, понешто каже и посведочи, те евентуално приложи текст некакве преписке или шта томе слично. А уколико то не би био случај, онда је већ сама та чињеница веома јак индиректни доказ у прилог истинитости мојих тврдњи.
Но, све то на страну, о претњама и уценама сам, као и о свему другом, говорио више пута јавно, можда најконкретније у великом интервјуу магазину „Радар“ марта 2024. Међутим, високопречасни господин тужилац се, из само њему знаних разлога, одлучио да „доказе“ против мене тражи искључиво у видео-материјалима.
С тим у вези, желим да се осврнем и конкретно на оптужбе које високопречасни господин тужилац, искључиво на основу мојих изјава из подкаста и телевизијских наступа, конструише против мене.
Прва у низу је оптужба за, ни мање ни више, него „исповедање атеизма“ и „одрицање од православне хришћанске вере“.
Најпре, врло је занимљиво, на известан начин чак и храбро, то што се особа без дана теолошког образовања, без иједног иоле озбиљнијег рада из области теологије или философије, усуђује да једног доктора систематске теологије и дугогодишњег универзитетског наставника на групи предмета управо из те области, са многобројним и лако доступним референтним радовима, без икакве задршке, практично оптужи за јерес и за то да „не исповеда веру у Свету Тројицу“. Пошто високопречасни господин тужилац није теолог, осећам потребу да овде напоменем како је „систематском теологијом“, између осталог, обухваћено и оно што се уобичајено назива „догматиком“, те историја и теорија онога што би се могло подвести под појам хришћанског вероисповедања. Овде нећу да помињем стотине проповеди и јавних предавања које сам одржао, а од чега је, такође, много тога и даље доступно на различитим он-лајн платформама и сајтовима црквених установа и медија. Напросто, када се већ бави питањем мога односа према хришћанској доктрини, високопречасни господин тужилац се могао потрудити да прочита макар понешто од мојих радова који се управо том доктрином баве, а последњи рад из те области објављен ми је ове године у зборнику Subsidia Maximiana 3 (едиција Instrumenta patristica et mediaevalia 97), дакле, издање чувене издавачке куће Brepols, што све заједно, верујем, високопречасном господину тужиоцу не значи много.
Такође, жао ми је што високопречасни господин тужилац, као неко ко поучава верни народ Еванђељу, није у стању да схвати шта ја мислим када кажем да је моја „интелектуална позиција агностичка, а егзистенцијална хришћанска“, те да се таква изјава може повезати са тако много тога у хришћанском предању, од Новог Завета, па до аутора на које се сам високопречасни господин тужилац невешто и незнавено у своме сочињенију позива. Подсетићу високопречасног господина тужиоца да и он сам, када год служи Литургију Св. Јована Златоустог, принос чини Богу за кога том приликом исповеда да је „неизрецив (ἀνέκφραστος), незамислив (ἀπερινόητος), невидљив (ἀόρατος) и непојмљив (ἀκατάληπτος)“. А непосредна инспирација за моје изјаве на које се обрушава високопречасни господин тужилац заправо је њему, надам се, добро познат аутор: „Мало того, если б кто мне доказал, что Христос вне истины, и действительно было бы, что истина вне Христа, то мне лучше хотелось бы оставаться со Христом, нежели с истиной“.
Но, пошто ово, нажалост, није теолошко-философска расправа, већ простор којим, да цитирам Св. Василија Великог, владају они који се, попут високопречасног господина тужиоца, баве „само технологијом, не и теологијом“, за мој одговор на малициозне коментаре восокопречасног господина тужиоца довољно је указати на чињеницу, проверљиву једноставном Google претрагом, да сам „спорну“ изјаву на коју он реферише први пут јавно дао 23/10. новембра 2016. године пред препуним амфитеатром Православног богословског факултета, на јавној дебати са представницима удружења Атеисти Србије, те да се вест о тој дебати и њен снимак и даље налази на сајтовима црквених медија и установа, без иједног лошег коментара или чега томе сличног. Уколико је овај мој став тако страшна јерес, да ли је могуће да је било потребно читавих девет година да ту истину „српској црквеној пуноћи“ саопшти особа без дана теолошког образовања, односно високопречасни господин тужилац? И, коначно, где сам ја то тачно рекао да „не исповедам веру у Свету Тројицу“? Насупрот томе, постоји неколико десетина сведока који су ме до скора, односно док ми није забрањено да се причешћујем, виђали редовно у цркви и са којима сам у свакој од тих прилика управо јавно исповедао „веру у Свету Тројицу“. Коначно, овде подсећам високопречасног господина тужиоца и чланове Црквеног суда да ми је драконска казна не само забране свештенодејства (и питам: да ли то значи да је претходна забрана била неважећа?) већ и забране причешћа, супротно канонском предању, па чак и Уставу СПЦ (члан 218), изречена унапред, пре икаквог претходног саслушања.
Када је у питању оно што високопречасни господин тужилац назива „аргументацијом највећих некадашњих и савремених мрзитеља Цркве“, реч је о ноторним историјским чињеницама. Такозвано светосавље, наиме, заиста јесте, како сам то поједностављено рекао, љотићевско-недићевска тлапња и, са тачке гледишта хришћанске ортодоксије, профанизација и јерес, што се може релативно лако показати; када је реч о канонизацијама које помиње високопречасни господин тужилац, ја не знам да ли су поменути људи свети нити ми је намера да се бавим питањем њихове светости; но, оно што је неупитно је то да је њихов идеолошко-политички ангажман око и за време Другог светског веома споран, те да прећуткивање и искривљавање чињеница у вези са тим говори о односу Српске православне цркве, нарочито њеног вођства, према тако темељној друштвеној вредности каква је антифашизам. Прављење недодирљивих „светих крава“ од људи о којима постоји још много грађе коју треба испитати и сагледати у историјском контексту не разликује се много од прављења Златног телета (Изл 32.4). Уосталом, све што сам јавно говорио о светосављу и ангажману о. Јустина Поповића за време Другог светског рата говорио сам на темељу истраживања на коме и даље радим, а високопречасни господин тужилац имаће прилике да прочита о чему је реч када резултате будем објавио. Уколико буде било потребе за корекцијама у светлу мени можда непознатих аргумената, са задовољством ћу их унети у неки наредни рад.
Друга тачка Оптужнице тиче се „блуда“ и од ње се нећу бранити. Да, крив сам. Смирено молим Црквени суд да против мене поступи еванђелски строго, а председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке да стане испред свих и „први баци камен“ (Јн 8.7).
Трећа тачка Оптужнице тиче се мојих политичких и философских ставова и мог јавног и професионалног ангажмана. Једино што могу да закључим на основу онога што каже високопречасни господин тужилац је то да је бити „левичар“ ствар по себи спорна. Високопречасни господин тужилац не објашњава зашто је то тако, као ни зашто је тачно спорно то да ми је, примера ради, када је реч о теорији вредности или философији историје, „Маркс најближи“. Да ли то, како слутим, значи да су за Српску православну цркву прихватљиви само „десничари“? Ако је тако, верујем да не само високопречасни господин тужилац, већ и председник овог Црквеног суда нарочито, не само мени већ читавој јавности, дугују објашњење и одговор на питање зашто је то тако.
Високопречасни господин тужилац непрестано понавља како је мој јавни ангажман „недопустив“ и „неспојив са свештеничком службом“. Можда је заиста недопустив и неспојив (премда би се могло навести мноштво примера који показују супротно, као и да је овде реч о идеолошком ставу високопречасног господина тужиоца), но, то у мом случају није ни важно; наиме, подсећам на ноторну чињеницу да ја већ више од осам година немам никакву „свештеничку службу“, да сам парохијске службе разрешен из у основи црквено-политичких разлога, са лажним и смешним изговором, да сам стављен под забрану свештенодејства која је, противно свим правилима и актима, без икаквог образложења, продужавана годинама, такође из политичких разлога, са изговором да сам прекршио црквени поредак (а да црквено-судски поступак против мене никада није покренут, па тако ни окончан у предвиђеном року), те да никада у јавности у последњих годину и по (а пре тога, након забране, нисам уопште ни иступао јавно), свесно и намерно, нисам иступао као свештеник. Дакле, у формалном или професионалном смислу ја већ годинама нисам свештеник и не осећам никакву потребу да образлажем зашто је то тако; насупрот томе, мислим да постоји потреба да мени буде образложено и објашњено много тога у вези са тим. Сам себе нити хоћу нити могу да рашчиним; према актуелним „црквеним властима“ не осећам никакву одговорност јер су они моје поверење и отвореност више пута бескрупулозно изневерили, што сам такође спреман да појасним, уколико је то неопходно, у посебној изјави, под пуном одговорношћу. А одговор у вези са мојим свештенством сам, разуме се, спреман да дам Јединоме према коме заиста осећам одговорност и коме приносим и коме ћу принети своје покајање.
Четврта тачка тиче се мојих „самовољних“ медијских иступа „противних црквеном поретку“. Уколико је реч о мојим наступима пре забране из 2020, све што сам имао о њима да кажем детаљно сам рекао и образложио у моме одговору Његовој Светости АЕМ Патријарху Иринеју од 3. априла/21. марта 2020. на његов акт којим ми је забрањено јавно иступање и којим сам стављен под забрану свештенодејства. Сигуран сам да се то писмо налази у архиви Црквеног суда и молим да се и он узме у обзир приликом садашњег разматрања. Када су у питању моји последњи јавни наступи, у вези са њима сам се делимично изјаснио у претходном одељку. Дакле, ја не иступам као клирик, нити себе сматрам обавезним да било коме полажем рачуне у вези са оним што, по својој савести, јавно говорим. Ако ко има нешто против и сматра да сам у заблуди или да говорим неистину, биће ми задовољство да му јавно и одговорим или да, уколико се покаже да заиста нисам у праву, то јавно и признам. Поред тога, оно што се представља, у овој Оптужници а и иначе, као „црквени поредак“, а то је заправо забрана јавног говора, у суштини је грубо кршење елементарног људског права и позитивног законодавства које га гарантује, као и и брутална узурпација управо самог црквеног поретка са циљем да се ућутка и онемогући сваки критички глас, чак и онај добронамерни.
Када су у питању околности у вези са свештеничким службама које сам обављао, њима високопречасни господин тужилац злонамерно манипулише. Прво, Параклису Св. Јована Богослова на Православном богословском факултету нисам 2017. „причисљен“ ради служења, него ради „задовољења својих духовних потреба“. Друго, када сам у Изјави Црквеном суду рекао да „црквени поредак“ у мом случају није „испоштован“, имао сам у виду недефинисани канонски статус након забране 2020, без покретања било каквог црквено-судског поступка и решења, супротно важећим правилима СПЦ.
Када је реч о тврдњи високопречасног господина тужиоца о томе да сам у вези са својом парохијском службом „обмањивао јавност“, она чак није ни злонамерна манипулација већ директно увреда, пошто је високопречасни господин тужилац могао видети да је моја „молба“ на коју се он позива написана вероватно истог дана када и одлука о постављењу. Наиме, на трећу парохију при Храму Св. Василија Острошког постављен сам на молбу и препоруку дотадашњег, иначе с разлогом веома омиљеног пароха и старешине храма, презвитера Александра Лукића, који је тај свој предлог саопштио патријарху Иринеју. Патријарх је тада затражио да напишем молбу јер је сматрао да му је потребан формални основ за постављење. Поступио сам по његовом благослову и истога дана или сутрадан постављен сам на поменуту парохију. Са свим овим околностима су веома добро упознати и моје наводе могу потврдити, поред презвитера Александра Лукића, још и двојица бивших секретара Црквеног суда, протођакон Стеван Рапајић и протонамесник Мирослав Чолаковић.
Што се тиче мог односа према свештеничкој служби, о свему томе је високопречасни господин тужилац слободан да се распита код мојих бивших парохијана, као и код запослених у црквама у којима сам служио.
Коначно, када је реч о такозваној Свештеничкој заклетви, о њој имам да кажем само то да је сматрам нововековном измишљотином супротном не само Светом предању већ и Господњим речима: „Не куните се никако…“ (Мт 5.34-37). Био сам изузетно захвалан и ценио сам то што Високопреосвећени АЕМ Амфилохије од мене и од других кандидата није тражио да је полажемо приликом рукоположења и да се тако јавно ругамо Еванђељу, већ је, форме ради, било довољно да потписани текст приложимо у досије, без било каквог „полагања“.
„Што чиниш, чини брже“ (Јн 13.27).
С поштовањем,
Вукашин Милићевић
У Београду, 11. децембра/28. новембра 2025.
