Аутографи

Пост (Беседа на Мт 6, 16–18)

Кушање Христа, Базилика Светог Марка

А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре своја лица да покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су своју плату. А када ти постиш, намажи своју главу, и умиј своје лице. Да те не виде људи где постиш, него твој Отац који је у тајности; и твој Отац који види тајно, узвратиће теби јавно.

„А када постите“ каже Исус. Он нам нити заповеда нити сугерише да постимо, него нам помаже да, ако из неког разлога желимо да постимо, то чинимо како треба. А разлога за пост има више и они су различити. Ако само неке од њих потражимо у Старом завету онда ћемо пронаћи следеће. Може се постити због туге или жалости (као становници Јависа Галадова кад су из почасти сахранили Саулове кости и потом постили седам дана – 1Сам 31, 13; или када је из истог разлога Давид постио један дан: „до вечери“ 2Сам 1, 12). Може се постити из покајања (као Самуило са Израелцима у Миспи један дан – 1Сам 1, 6; или Ахав који је постом избегао Божији гнев – 1Цар 21, 27). Може се постити да би се припремили за молитву (као Давид да му дете због његовог греха не би умрло, мада је ипак умрло – 1Сам 12, 16-17; или као исти Давид молећи се Богу због лажних сведока који су устали на њега – Пс 35, 13). Може се постити и као припрема за откривење (као Мојсије на Синајској гори четрдесет дана и ноћи не једући хлеба и не пијући воде припремајући се да прими плоче завета – 2Мој 34, 28 и 5Мој 9, 9; или када је Данило постио три недеље све док није у визији угледао човеколику прилику са лицем сјаја муње – Дан 10, 3). Може се постити и да би се задобила Божија наклоност (када су Израелци постили један дан пред битку са синовима Венијаминовим – Суд 20, 26; или када је Јосафат прогласио пост по свој Јудиној земљи пре битке са Амонцима и Моавцима – 2дн 20, 3). Многи су, дакле, разлози које налазимо у Старом завету због којих су људи постили.

Једини пост који је захтевао јудејски Закон тицао се поштовања Дана очишћења (2Мој 16, 29–31; 23, 27). Пророк Јоил нам у вези са овим преноси Божије речи: „Обратите се мени свим својим срцем и постећи и плачући и тужећи [кукајући]“ (Јл 2, 12) а онда им Бог, као што ће то учинити и Син Божији много векова касније, даје прецизнија упутства о томе како да посте: „И раздерите своја срца, а не своје хаљине“ (Јл 2, 13). Дакле, кад постите нека ваше кајање буде ваша приватна (скривена и само вама знана) ствар (раздирање срца), а не јавно показивање и приказивање (раздирање хаљина). И усредсредите се на невидљиву суштину (тј. на срце – средиште вашег бића), а не на површину (свима видљиву хаљину). Један од најважнијих сведока о томе какав пост Бог од нас жели је пророк Исаија који описује ситуацију у којој се Израелци жале Богу: „Зашто постисмо, а ти не погледа, мучисмо своје душе, а ти не хтје знати?“ (58, 3). Пост се често у Старом Завету означава као „мучење душе“. И да ово у ствари изузетно важно питање које се тиче смисла и сврхе поста не би остало неодговорено, Исаија нам одмах преноси Божији одговор: „Зар је мени такав пост по вољи, да човек своју душу мучи ваздан? Да савија своју главу као [што се савија] трска и да простире пода се костријет и пепео? Зар ћеш то звати постом и даном угодним Господу?“ (Ис 58, 5–6). Другим речима, Бог им директно каже да то што они не једу и што метанишу на грубим простиркама није оно што он жели од њих. Израелци су таквим својим постом неједења служили једино самима себи, али не Богу. И да не би остало недоречено каквим се постом служи Богу (а не себи), Бог им недвосмислено казује оно што заувек остаје парадигма истинског поста: „Ово је пост који ми је по вољи – да развежеш свезе безбожности [тј. да кидаш окове неправде], да раздрешиш ремење од бремена [тј. да раскинеш омче присилних уговора], да ослободиш потлачене, и да поломиш све јармове [тј. да поцепаш сваки неправедни уговор]? Није ли [прави пост] да поделиш свој хлеб са гладним, и да бескућнике уведеш под свој кров? Кад видиш голога, да га оденеш, и да се не скриваш од својих рођака?“ (Ис 58, 6–7). Укратко, ако од свог поста користи имате само ви и нико други, онда то није пост који је Богу по вољи.

Бог овде није могао бити јаснији: њему ништа не треба то што неко себе поваздан мучи не једући или метанишући на грубој подлози. Бог му, додуше, не забрањује да ово ради, али му кристално јасно ставља на знање да голим аскетизмом он можда задовољава своју сујету али не и Божију вољу. Такође је из овог објашњења потпуно јасно да под постом Бог нема у виду ништа што се тиче уздржања од хране или пића, него искључиво уздржање од безосећајности и нељудскости. Прави пост је, барем ако слушамо Бога, удаљавање од неправде и безбожности, ослобађање другог од тешког бремена којим је натоварен, ломљење јармова онима који су подјармљени, храњење гладних, збрињавање бескућника – једном речју прави пост је праведно, милосрдно и саосећајно поступање према другима. Као што се јасно види, ништа од онога што Бог набраја као пост нема никакве везе са храном коју ћемо јести или је нећемо јести. Шта год да једемо или не једемо, ако поступамо овако како нам сâм Бог описује пост, ми ћемо вршити Божију вољу. И обратно, шта год да једемо или не једемо, ако тако не поступамо, ми нећемо вршити Божију вољу. Мада неједењем можемо себи (у потпуном незнању и заблуди) ласкати да је управо то оно што Бог од нас тражи. Премда је, као што смо видели, он сâм недвосмислено рекао да није.

Исус је био најбољи тумач Старог завета. Многа места у Јеванђељима сведоче да су јудејски писмознанци у разумевању најдубљег смисла Писма били инфериорни у односу на њега. Отуда је Исусово тумачење поста парадигматично и за све нас хришћане обавезујуће. Но, пре него што видимо шта он има да нам каже о посту, подсетимо се једне, често недовољно схваћене а неретко и злоупотребљаване, чињенице из његовог живота. Припремајући се на сусрет са сатаном који ће га кушати, Исус је постио четрдесет дана и ноћи. И колико нам је познато – никада више. Када се интересују или му пребацују зашто његови ученици не посте (Мт 9, 14), јер у Исусово доба нпр. фарисеји су постили двапут недељно, тешко је, заправо немогуће, замислити да се то питање односи само на његове ученике, тј. немогуће је да Исус пости, а да његови ученици који се труде да га у свему следе не посте. Дакле, ако они нису постили, онда сигурно ни он није постио. Отуда рећи да хришћански пост води порекло од Исуса Христа, просто фактички није тачно. Уосталом, пост је постојао у разним народима, културама и религијама давно пре Исуса, постојао је паралелно са Исусом и постоји после Исуса. Исус није измислио пост а није га ни пропагирао. Такође, чињеница је и да хришћани не посте као што је постио Исус. Иако постим више од четрдесет година, а понешто сам и прочитао о томе, нисам ни чуо ни видео да неки хришћанин пости тако што не једе ништа четрдесет дана и ноћи. А опет безброј пута сам видео да неки хришћани, од лаика до епископа, једући нпр. морске ракове и плодове мора, кавијар и небројене друге ђаконије, уз пробрана вина и обавезан коњак као дижестив, чврсто верују да тиме посте и да је управо то један од најважнијих стубова њихове хришћанске вере. Ништа не може бити даље од Исусовог учења. И, наравно, никакав проблем не постоји са овом дивном храном као таквом. И сâм Исус би, као и сваки нормалан човек, уживао у њој. Једина разлика од нас лицемерâ била би у томе што уживајући у њој он не би рекао да пости, ма колико та храна не била „мрсна“ и ма колико одговарала дефиницији „посне“ хране из популарних брошура које се могу купити у свакој цркви или чути у свакој другој црквеној проповеди.

Шта онда Исус има да нам саопшти у вези са постом? Исто оно што је столећима раније Бог саопштавао Израелцима преко Исаије. Не, дакле, да морамо или да треба да постимо, него како да постимо. Другим речима, ако из неког разлога (а, као што смо видели, може их бити више) желимо да постимо, Исус нам објашњава како то треба да радимо: „А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре своја лица да покажу људима како посте.“ Значи, када постите (из неког доброг и Богу драгог разлога) немојте да други то знају, не будите нерасположени и мрзовољни зато што не једете и поготово немојте да то показујете другима како бисте изигравали подвижнике или аскете. Јер то је лицемерно, будући да тиме падате у искушење да будете лицемери, тј. глумци који глуме за публику. А за Исуса нема горе ствари од лицемерја. Па како онда да постимо, ако имамо неки разлог? Тако што ћемо се упристојити да споља никако нећемо личити на испоснике. И ако којим случајем то јесмо, то треба да знамо само ми и Бог. Људи који опште са нама не треба то ни да наслуте. Исусовом речима: „Да те не виде људи где постиш, него [само] твој Отац [небески] који је у тајности.“ Према томе, Исусова поука о посту је да он мора бити потпуно приватна ствар о којој нико до Бога не зна. А не да се лицемерно шепуримо својом испосничком појавом и намештено озбиљним изгледом не бисмо ли изазвали дивљење околине. Чак и да успемо да га изазовемо (а хоћемо, јер људи су склони дивљењу лицемерима) тиме смо, вели Исус, примили своју плату за свој пост. Глумци су добили аплауз и нема потребе да плату добију од Бога, јер су је већ (у виду дивљења) добили од своје публике. Као кад нпр. уђемо у ресторан и конобара са супериорних висина наше вере упитамо: Шта имате посно за јело? Или кад се затекнемо у неком друштву па нас понуде нпр. парчетом сира, а ми достојанствено с висине то одбијемо речима: Хвала, али ја постим. Заиста смо тада примили плату за тај наш назови-пост. Барем ако је веровати Исусу.

Ранохришћанска литература нам показује да у првим вековима по Христу још увек није био заборављен прави смисао поста. Управо онај о коме нас Бог подучава у Старом завету преко Исаије, а у Новом преко Исуса. Тако нпр. у Делима апостолским читамо да су неки од првих хришћана постили духовно се припремајући да донесу неке важне одлуке (Дап 13, 2–3; 14, 23). Или чак четири столећа касније када нпр. Јевсевије Александријски каже:„Хришћанин који пости … треба да пода онима који немају. Онај ко пости али не дели свој хлеб са оним ко је гладан, узалуд пости. Такав пост је бесплодан, зато што је некомуникативан [тј. зато што нема ништа са другима]“(PG 86, 316A). Онај, дакле, који не водећи ни најмањег рачуна о онима који немају, и ограничивши се само на то да помно пази на састав хране коју ће појести, тврдо верујући да Бог никада не губи из вида садржај његовог тањира, и притом још мислећи да управо пажљивим бирањем онога што једе умилостивљује иначе немилосрдног Бога, даје све од себе да постане специјалиста сопственог спасења. Притом, наравно, од усредсређености на себе и прехрамбене услове сопственог спасења, такав не примећује никог другог, а понајмање гладне, бескућнике, унижене и обесправљене. Такав пост као брижљива усредсређеност на једење неких врста хране а избегавање других, неретко се доживљава као критеријум вере. Ништа не може бити даље од онога што Бог у вези са постом тражи од нас.

У истом духу Јермин спис Пастир, који су неки свети оци чак сврставали у Свето Писмо, разликује богоугодан од бескорисног или чак сујетног пост (54, 3–5). Чини се да је уобичајен пост као просто уздржавање од хране ту означен као бескористан, јер „постећи на тај начин, ти ништа не чиниш за правду [Божију].“ Дакле, поново је просто уздржавање од хране означено као бескорисно. Па како онда треба постити а да то буде Богу угодно? Тако што не треба учинити ништа зло (лоше) у свом животу (него нпр. треба држати Божије заповести). „И нека ни једна зла [лоша] жеља не дође у твоје срце“ (54, 5). И даље: „Ако се уздржаваш од сваке зле [лоше] ствари…тек онда чиниш велик и Богу угодан пост“ (54, 5). „А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти своје срце од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај [ће ти]пост бити савршен.“ Приметимо да оно најважније у посту (овде означено изразом „пре свега“, јер оно најважније долази „пре свега“ осталог) нема никакве везе са храном, него са отровним речима, ружним жељама и таштином. А то су све ствари које се тичу нашег срца, а не стомака, најдубље умутрашњости, а не нутриционистичке хемијско-биолошке спољашњости. Писац Историје Лавсаика (5. век) ће, следећи овакво разумевање поста, ићи дотле да ће рећи да је „Разумно пијење вина много боље него арогантно пијење воде“. Јер се прави пост не тиче хране, него нашег унутрашњег става наклоности или ненаклоности према ближњем, тј. повезан је искључиво са нашим односом према другима, а не са садржином нашег тањира. Наравно, легитимно је, после свега, запитати се: зашто се онда став бриге о другима и настојање да их пригрлимо и утешимо, једном речју да их волимо, уопште назива постом кад нема никакве везе са храном. Можда је одговор у томе што чулно-физички свет у Библији често има улогу слике духовног света и служи да га што пластичније објасни. Због тога се уздржавање духа од лицемерја, од злих речи и дела, од немилосрдне одбојности и нељудске арогантности према ближњем сликовито означава уздржавањем тела од хране. Зато се физички пост може схватити као рефлекс духовног, како бисмо овај други, до кога је Богу једино стало, боље разумели и прихватили. Јер онај ко нема љубави према другом, не само да узалудно пости, него и узалудно верује и узалудно се нада.

И пошто од сутра па до Васкрса треба да постимо, онда учинимо то како треба. Немојмо се разметати својим постом, штавише, немојмо да ико зна да постимо. Надаље, вршимо правду, што је много више него – избегавајмо неправду. Ако можемо ослобађајмо потлачене, или бар немојмо друге тлачити, и то не само физички него ни вербално ни психички (што понекад може бити тлачење горе од физичког). Поделимо своју храну са другима. Није, дакле, потребно да не једемо, него да од тога што једемо дамо и другима који немају да једу. Дакле, нахранимо гладног, збринимо бескућника, пригрлимо избеглицу. Једном речју, саосећајмо са другима, превијајмо им ране, и телесне и душевне, волимо их и бринимо се о њима. Покажимо да смо људи. Ако нам то на овом путу на било који начин помаже, уздржавајмо се од јела и пића, али нека наш истински пост буде уздржање од лицемерја, охолости, безосећајности, мржње и нељудскости. То је једини начин да постанемо Исусови ученици у овом а његови пријатељи у оном свету. Амин!

error: Content is protected !!