Уметност и величина

Емил Сиоран у књизи „Признања и анатеме“, још једној у којој се разрачунава са својим местом или местом човека у свету, пише: „Тешко песнику који не негује своју мегаломанију, који мирно гледа како она слаби. Убрзо ће се уверити да се нормалним не постаје некажњено.“

Песник је за њега, дакле, неко ко не би смео да се препусти нормалности, односно некој врсти животне инерције и уподобљавања слици који други имају о нама или друштвених улога које нам се придодају. У том смислу, за њега је лек од такве колотечине патња, као једнина „уз чију помоћ престајемо да будемо марионета“, као и нека врста преступништва, искушавања свих граница, које се у спознајном смислу најуспешније превазилазе „потпуном објективношћу“, узимањем ствари какве јесу, одсуством илузија, где чак нема места ни за тајну, јер све је „подједнако непојмљиво“.

Ипак, може се наћи једно оправдање постојања „свемира“ – јер му је, како Сиоран сматра, потребно оправдање – а то су „сузе дивљења“, док Бог ипак постоји, али само у „екстази“, односно он „траје колико и екстаза“, као што „музика траје колико и слушање“. У том смислу, „најузвишенијој уметности и најузвишенијем бићу заједничко је што у потпуности зависе под нас“. Другим речима, узвишено постоји онолико колико постоји за нас, док га осећамо, живимо, доживљавамо, преживљавамо, док смо у њему и са њим.

Али, ипак, у цитати с почетка овог текста, Сиоран мисли да као један од лекова за колотечину, макар и сасвим привремен, може бити још једна уметност поред оне коју сматра најузвишенијом (музике) – поезија. Да би песник био велики он мора изаћи из колотечине и неговати своју мегаломанију, дакле обузетост и жудњу за величином. Ту нам прво пада налог песнику да се прихвата великих тема, да ризикује и прелази културним и друштвеним контекстом задате границе, да тежи великим циљевима и не задовољава се просеком који га укалупљује у овакве или онакве, али увек привремене и од инстанци моћи одређене оквире. Пада нам на памет и озлоглашена гордост уметника, који себе воле да виде као веће и важније од осталих људи, оних ближе правој истини живота и који због тога заслужују привилегије и стално се жале када се осећају ускраћеним.

Такође, можемо се сетити и разликовања између мегаломаније и мегалопатије, где је прва у основи гордост, самољубље, величање себе, жудња за моћи, а друга просто страст, жудња за великим, као жудња за истинитим, вечним, заносним, жеља за истинским животом као превазилажењем ове досаде пролазности, баналности, насиља и ниских сујета.

Сиораново виђење је свакако ближе овом другом, и он величину рекло би се не доводи у везу са привидном величином теме, него снагом заноса, са екстазом. Претпоставимо дакле да се песник који се не одриче мегаломаније заправо не одруче тренутака „екстазе“ и „суза дивљења“, не гуши их у себи ради досезања „нормалности“, као пуне друштвене прихватљивости и функционалности, своје друштвене улоге. Парадокс друштвене функционалности је што она не може без илузија; по тим узусима нормалан човек напросто мора имати илузије да би живео, да би се уопште одржавао у животу и веровао да зна његов смисао.

У основи, једино онај ко је у додиру са „величином“, узвишеношћу, односно са тренуцима „есктазе“ и „суза дивљења“, може себе лишити илузија и допустити себи „објективан“ поглед на ствари „какве јесу“. Трезвен може, дакле, бити само онај ко је отворен ка таквој величини, која се „нормалности“ чини нездравом, ирационалном, нефункционалном, штетном и непотребном, док су они који живе оковани узусима овог света, дакле „нормални“, истински „слепци“ неспособни за трезвен и јасан увид у ствари, па тиме и у себе саме.

Главна тешкоћа оваквог доживљаја и разумевања човека и његовог положаја у свету је шта чинити ван тренутака „екстазе“, ван неминовно кратких тренутка учешћа у „величини“, како нас остатак живота не би поново трајно вратио у колотечину, довео до деструкције због императива „објективности“ по сваку цену или одвео у неки од многобројних порока који нам помажу да испунимо унутрашњу празнину и пребродимо мучне и досадне дане до следећег тренутка „узвишености“.

То је вероватно највећи проблем сваког мистика и уметника, па и сваког ко је макар на тренутак осетио порив да истински живи, макар и не знао шта би то заправо требало да значи. За хришћанина је за то одговор Црква, Евхаристија, Дух Свети као Утешитељ и неминовно – смирење и трпљење, нада не толико за следећим тренутком учешћа у „величини“ колико за престанком сваке жудње за таквим тренуцима, када све за нас буде једна велика „екстаза“, када „величина“ постане наша стварност, онаква какву сад једва да можемо и да наслутимо. До тада нам је ипак потребна та жудња, да се не заборавимо и не успавамо, чувајући своја „унутрашња чула“ за укус, мирис и сјај којима нам се јавља и иде у сусрет оно што долази, а од нас се чека једино да останемо – чисти и будни.