Пјер Ле Гро, Апостол Тома, Рим, 1703–1711.
Бог је оправдао уметност тиме што се јавио, у телу, у конкретном телесном постојању, и тако себе учинио представљивим у тварној, чулима доступној форми. Оправдао је уметност и тиме што је људе позвао на синовство по благодати, а тиме и на састваралаштво и саделатност у свету, све док је света.
У Јеванђељу по Јовану, после распећа, а пре него што је „узишао Оцу својему“ (Јн 20, 17), Исус Христос је ученицима поручио: „Као што је Отац послао мене, тако ја шаљем вас“ (Јн 20, 21), откривши им суштину њихове мисије у свету, омогућене потоњим „примањем Духа Светога“ („И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!“ – Јн 20, 22). У људском (са)стваралаштву и (са)делатности тиме учествује целина заједнице Свете Тројице, нудећи се као праслика сваке људске заједнице и сваког људског стваралачког делања.
Даље у истом поглављу, Јеванђелиста нас суочава са људском потребом за конкретношћу, опипљивошћу и „видљивошћу“ свега (и сваког) постојећег и сваког, нужно, појединачног постојања, па и оног Божанског (Јн 20, 25). И Христос такву потребу не осуђује, јер зашто би се – следећи вољу Очеву – уопште јављао, ако је мислио супротно? Тада би Његово јављање и оваплођење било само искушење, мамац, обмана за наивне, и тријумф езотеријског концепта религиозности, који би нас обавезивао на (отворено или прикривено) одбацивање оваплоћења, чак и упркос вери у његову историјску и фактичку реалност.
Стога реченица упућена Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн 20, 29), није осуда „виђења“, колико потврда реалности да нам после Христовог „узлажења Оцу својему“, једино вера може понудити „очи“ којима се можемо уверити у конкретност Његовог постојања, јављања, оваплоћења, у крајњој линији васкрсења, без ког је „узалуд сва вера наша“ (1. Кор. 15, 17).
Ако смо, као хришћани, од Христа послати у свет као што је Отац послао Сина, то значи да нисмо послати само да пренесемо некакву инстант поруку о постојању Бога или у виду неке апстрактне истине о Божијем постојању, него да живимо ту истину, да стално доносимо Бога у свет, не зато што Он сам то неће или не може, већ зато што смо ми људи слободни, и ништа не може и неће мимо нас, мимо наше, овакве или онакве, воље.
А уметност – та безумна потреба за уметношћу – велико је сведочанство о снази те воље, које нам не допушта да се уљуљкамо у уверењу о нужности и фаталности света, где је свака истинска слобода само илузија. Она нам допушта да материјализујемо и учинимо свима видљивим оно што су виделе наше „очи вере“, оне стварности, јављања, конкретности које су само њима доступне. Да помогнемо другима да и они виде, свако на свој начин, без нуђења тајних кључева и иницијацијског следбеништва, већ отворено за свако срце, сваку љубав, сваки разум уосталом, свачије животно искуство, свачији појединачни одговор.
Ко има очи, видеће, а то никада неће бити сви. То „сви“ је, уосталом, само у Божијим рукама.
Оним рукама којима се, не заборавимо, дотицао болесних и слепих, не гладајући ко је ко, здрав или болестан, богат или сиромашан, жена или мушкарац, Грк или Јеврејин, цариник или фарисеј, праведник или блудница.
Па зар наше – наспрам Божијег убого – стваралаштво, може да се заснива на другачијим принципима?
