Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921.
Јеванђеље је неисцрпна ризница смисла и живота, радости и утехе, наде и свакога добра за нас хрићане. И све што се више човек загледа у ту ризницу, све му је јасније да јој не може сагледати краја, јер се њен крај протеже до бескраја. Наша стварност пресликава се и огледа се у Јеванђељу, у речи Божјој, и зато је Јеванђеље свевремено. Стога, читајући Јеванђеље, човеку се често чини као да чита о стварности у којој живи, тј. чини му се као да га неко управо извештава о тренутним догађајима у свету, у друштву, или као да му говори о његовом личном животу, и о ономе што је добро и о оном што је зло.
И та реч Божја, коју непрестано слушамо, подсећа на нешто веома важно, а то је: да има узак и да има широк пут (уп. Мт 7, 13–14), да има десно и да има лево (Мт 25, 31–46), да има светлост и да има тама (уп. Јн 1, 5), да има правда и да има безакоње (уп. 2Кор 6, 14), да има добро и да има зло (уп. Јн 5, 29). А та Реч није ништа друго и нико други до сами Господ наш, Син Божји Јединородни! И зато, када се Он обзнанио овом свету, када је засијао у тами овога света, одмах је било јасно ко је лево а ко десно, ко је светлост а ко тама, ко је правда а ко безакоње, ко је добар а ко зао, и ко каквим путем и куда иде. И ко би, авај, непрестано да вага између једне и друге стране, покушавајући да заборави на оно што је већ речено: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3, 15 – 16).
Тако, и људи дан данас падају у заблуду, као што је и онај млађи син био заблудео и залутао, мислећи да могу слично њему да вагају. Па не би ни светлост, а не би ни таму, него неки примрак. Или, не би зло, а не би ни добро, него ту нешто на граници. Па онда, не би ни узак, а не би баш ни широк пут, него нешто, онако, средње. Исто тако, не би ни правду, али не би ни безакоње, него по пола, да сви буду задовољни. И тако редом, заваравајући се и оправдавајући се разним фразама и изговорима, који имају изглед побожности, али су се силе њене одрекли (уп. 2Тим 3, 5). И то може тако трајати до неког времена, али дође тренутак када се јасно покаже шта је шта и ко је ко. И тако, и у овој јеванђелској причи дошао је тренутак када се показало ко је син, а ко је најамник.
Била су, дакле, два сина. И на први поглед, рекли бисмо, ствари су јасне. Овај старији – он је син, он је остао у дому оца свога. А онај млађи – он је расипник. Међутим, Христос нам и у овој причи, као и на многим другим местима, говори да оно што нам се на први поглед чини јасним, на концу ипак није тако и све може бити другачије. Тако и овде, ствари су се на крају некако преокренуле, и показало се да је све супротно од онога што се чинило и очекивало. И у ово наше време је тако. Један народ, својом или наметнутом вољом, доведен је до руба пропасти, попут овог млађег сина. И то није пука метафора, него реалност. Овде глад није само физичка, већ егзистенцијална! Глад за слободом, глад за правдом, глад за радошћу, глад за животом, глад за истином! А довести човека у такво стање глади и држати га да годинама тако скапава, значи начинити од њега једно малтене бесловесно и јадно биће.
Али, чудо се десило! Тај и такав човек, коме је све ускраћено, који је доведен до руба смрти и пропасти, који је био отписан као безнадежан случај, он је оживео. „Син мој беше мртав, и оживе, и изгубљен беше, и нађе се“ (Лк 15, 24). Ето, баш то нам се десило! Синови и кћери наше, деца наша, били су за нас само изгубљена младост, прекривена велом мртвила и учмале небриге за животом, и као да је једино било остало да се сви као народ превалимо преко оне ивице амбиса и заувек нестанемо. А, гле, сада – живот живује и младост врви и ври по целој нашој земљи!
Онај син је дошао себи и вратио се дому оца свога (уп. Лк 15, 17). А, гле, и овај народ наш дошао је себи и вратио се – коме? Отаџбини својој, земљи отаца наших. И онда, његовим доласком, онај који се све време претварао да је син, показао се као најамник који презире, одбацује и лаже (уп. Лк 15, 28–30). И то, дакако, видимо и данас и у нашем друштву. Данас се често поставља питање ко стоји иза наше деце? Исто тако, може се поставити питање ко стоји иза деце овог оца, какве намере стоје иза једног, а какве иза другог сина? Све то је на крају постало јасно. Једина намера овог млађег сина је била да се врати дому оца свога и да се наједе, макар и као најамник живео, јер је био веома гладан (уп. Лк 15, 18–19). Али вративши се, он схвата да он не мора да буде најамник, него да може да буде син! А она намера у његовом срцу, која није била чиста и искрена, очистила се и заблистала, као што само чиста љубав и чиста радост, доброта, поштење и часност могу заблистати. Док онај старији син, који је, рекли бисмо, имао добру намеру, неће да уђе у дом оца свога. И он се показује као најамник, а не као син.
Све то о чему нам говори Јеванђеље данас, све се то управо збива по улицама и трговима наших села и градова. И попут овог оца, сви преплављени радошћу, извирују се издалека, ишчекујући синове и кћери наше отаџбине, и дочекују их, грле и љубе, и радосни плачу. И трпезе су препуне, и једе се и пије се, и слави се слобода, слави се повратак, слави се радост, слави се живот (уп. Лк 15, 20–24). Овај отац је стао иза свог сина који се вратио (уп. Лк 15, 30 – 31), није дао на њега. Стога, станимо и ми, ако још нисмо, иза својих кћери и синова, јер су учинили оно што ми нисмо били у стању да учинимо и јер смо их ми у такво стање довели. Станимо иза њих, да би се коначно јасно видело ко стоји иза наше деце. Ето, о томе нам данас говори Јеванђеље, да би нас подсетило где и ми треба да будемо, и да је нашој деци потребан сигуран и снажан загрљај, очински стисак, који не попушта и не напушта.
