Ježi Novosjelski, Apstrakcija, 1998.
Umetnost uvek nastaje u nekom kontekstu, a taj kontekst je pre kulturni nego prirodni ili čak društveni. Za kulturne odnose možemo reći da su društveni odnosi preoblikovani vrednostima, idejama i, naravno, simbolima i jezikom, odnosno (na samo govornim) jezicima. Kulturni odnosi su, tako gledano, društveni odnosi usmereni ka nekom smislu i u skladu sa izvesnim smislom, odnosno shvatanjem smisla, i na taj način prevazilaze, nadilaze i transformišu konkretan društveni kontekst u kom i sa kojim se razvijaju.
Umetnost, dakle, nastaje u nekom kontekstu, ali je stvaraju pojedinci ili grupe pojedinaca ujedinjenih u poetičkom činu, odnosno činu građenja izvesnog konkretno-čulnog tvarnog entiteta čija funcija prevazilazi njegovu upotrebnu vrednost, dobijajući simboličke, znakovne i, u krajnjoj liniji, smislotvorne konotacije. Građenje kao poetički čin, u skladu sa aristotelovskim shvatanjem mimesisa, ima važne spoznajene, ali i egzistencijalne funkcije: umetnost, kao kulturno-istorijski povlašćeni proizvod i čin poetske izgradnje nam, tako, pomaže da razumemo svet u kom živimo i sebe u njemu, ali i da deluje na ono što shvatamo kao celinu našeg bića, koje ujedinjuje intelektualne, osećajne i voljne delove naše ličnosti, našu receptivnu telesnost-čulnost, ka drugom odnoseću osećajnost i ka budućem otvorenu duhovnost.
Umetnost svakako ima veze sa ličnošću i sa slobodom, koja je upravo u ovoj sposobnosti nadilaženja društvenog ali i kulturnog konteksta u kom nastaje. Taj kontekst koji se prevazilazi nije samo lokalni, nacionalni ili, na primer, ideološki, nego možda pre svega kontekst naše svakodnevne sitničavosti, sitnih sujeta, samozarobljenosti u usvojenim ritualima samozaborava koje smo prihvatili kao društvenu, pa čak i kulturnu normu.
Društvo i kultura svakako ne mogu da postoje bez konvencija, normi i (nasleđenih) formi, ali u problemu je svaki pojedinac koji ih bezupitno i nereflektovano prihvata, uvaja i reprodukuje, na njima bez osvešćenog i produktivnog ostatka gradeći sopstveni identitet. A umetnost, ako je istinska, i koja ni sama nije lišena unutrašnjih zakonitosti i kriterijuma, reprezentuje tu sposobnost i težnju čoveka da nijednu konvenciju, nijedan obrazac, formu ili normu ne prihvata zdravo za gotovo, nego da je preoblikuje, preispituje, ponekad – a zašto da ne? – i odbacuje. Jer ništa toliko ne ubija umetnost, kao uostalom ni život, kao besplodno ponavljenje, koje je posledica nemog prihvatanja neminovnosti palog sveta.
Ako su ova neminovnost, sitničavost i samozarobljenost univerzalne odlike „ovog sveta“, bez obzira na konkretan društveni ili kulturni kontekst, njihovo preispitivanje, jedan duboki i gotovo instinktivni otpor prema njima je možda jedina istinska univerzalnost umetnosti. A za nju je odgovorna konkretna pojedničanost čoveka-stvaraoca, željnog slobode, obećane pre svih vremena vaskrsnom žrtvom, i omogućena logosima, koji su svuda, i koji su upisani u samu osnovu stvaranja, pa time i stvaralaštva, koji su jedini istinski „kodovi“ Božijeg sveta, čija je ova sada-i-ovde palost samo privremeno (vremenito) stanje.
