Kada kažemo „kolektivna odgovornost“, nameću nam se najgore moguće asocijacije: okupacione vlasti koje ubijaju slučajne ljude, recimo u znak odmazde zbog atentata, otmice i ubijanja talaca, teroristički napadi u kojima gine mnoštvo ljudi neumešanih u te stvari, mržnja prema čitavim narodima, nacijama ili rasama zbog nepravde – ponekad izmišljene, ponekad stvarne – koju smo tobož doživeli od pripadnika tih skupina. O takvim stvarima ne vredi diskutovati jer su suviše očigledne.
Isto tako, često se govori da je hrišćansko učenje o prvorodnom grehu slučaj kolektivne odgovornosti, kao i da smo kažnjavani za dela prvih ljudi, koje nismo poznavali, koji su živeli u drevnoj i neodređenoj prošlosti. Tu, ipak, valja napraviti distinkciju. Ako smo, kako su iznosili neki pravci hrišćanske teologije, posle Adama i Eve nasledili ne samo iskvarenost svoje prirode već i njihovu faktičku moralnu krivicu, ako smo realni učesnici u grehu koji nismo izvršili i zbog koga nas Bog kažnjava svim mogućim užasima života, zapravo se radi o kolektivnoj odgovornosti koja se suprotstavlja običnom osećanju pravednosti. Zbog toga hriščanski humanisti nisu mogli da svare takvu predstavu o Bogu, govoreći da bi Bog u takvom slučaju bio nemilosrdni despot a ne otac koji voli.
Međutim, ako učenje o prvorodnom grehu ne sadrži tu pretpostavku već samo iznosi stav da je ljudska priroda tim grehom iskvarena i da su tu iskvarenost prouzrokovali potomci, situacija je slična kao u slučaju nasledne bolesti, koja, naravno, može predstavljati nesreću, ali koju ne opisujemo u kategorijama krivice i kazne. Današnje učenje rimske crkve takođe ne kaže da nasleđujemo samu krivicu već iskvarenost, koja nas često navodi na greh, ali nas na njega ne primorava; prema tome, odgovorni smo za vlastite grehe, a ne za grehe predaka. Moralno zlo je naše delo, a ljudsko delo su patnje koje ljudi nanose drugim ljudima; što se tiče patnji koje sama priroda, bez učešća ljudi, nanosi, prouzrokuje, valja pretpostaviti da ni one nisu kazna u pravom smislu, već da je greh iskvario i prirodu.
Postoji li, ipak, nekakav smisao u kome se može braniti ideja kolektivne odgovornosti, odnosno odgovornosti za nešto što sami nismo učinili, a što nas ipak opterećuje? Mislim da takav smisao postoji i da nije u suprotnosti sa običnim osećanjem pravednosti.
Svako od nas pripada različitim ljudskim kolektivitetima koji čuvaju svoj identitet, iako se njihov sastav menja; prirodno je što se identifikujemo s tim kolektivitetom – narodom, Crkvom, nekakvom političkom ili pak društvenom organizacijom, s nekakvom institucijom, kao što je, na primer, škola, bolnica, učilište, grad – što se identifikujemo, odnosno, imamo osećanje da je sudbina tog kolektiva i naša sudbina, i to ne samo zato što nas lično pogađaju njegovi neuspesi i obogaćuju njegovi uspesi, već i zato što je taj kolektiv u našim očima određeno moralno telo, nešto dragoceno, da veze koje se u njemu održavaju i nas povezuju s njim, da se ne temelje samo na izgračunavanju gubitaka i dobitaka već i na veri u zajedničku sudbinu, u prirodnu solidarnost, koju prihvatamo čak i kada protiv nje grešimo. Prema tome, normalno je da imamo osećanje učešća u onome što je taj kolektiv činio i čini – dobro ili zlo – ne samo zvog naših ličnih interesa već i zbog interesa celine kao takve, odnosno zbog moralnih a ne samo materijalnih interesa. Istina je da nam lako pada učešće u zaslugama ili uspehu našeg kolektiva, a teško – učešće u njegovim porazima ili sramnim delima. Navijači sportskog kluba nekog grada ili zemlje raduju se njegovim pobedama jer imaju osećanje da u njima učestvuju, a kada klub gubi, iako su zbog toga u žalosti, ipak nemaju utisak da su odgovorni zbog toga, jer sami nisu učestvovali u igri. Međutim, u tim stvarima skloni smo asimetriji: u dobrim stvarima osećamo se učesnicima, a u rđavim više volimo da okrivljujemo druge.
Ali, poraz ili pobeda na igralištu imaju malo šta zajedničko s moralnim okrivljavanjem. Stvar je složenija tamo gde se takvo okrivljavanje upravo razmatra. Najznačajnije je možda pitanje koje se odnosi na suodgovornost naroda. Svaki evropski narod u svojoj prošlosti ima sramne stranice koje bi voleo da zaboravi (ili pre: svaki osim mog).
Smemo li da zahtevamo da ljudi, koji u tim sramnim delima lično ni na koji način nisu učestvovali, treba da osećaju krivicu ili da se stide? Smemo li da zahtevamo da se Nemci rođeni posle rata, danas šezdesetogodišnjaci, osećaju odgovorni za nacističke zločine? Da se današnji Amerikanci osećaju krivi zbog robovlasništva ili istrebljivanja crvenokožaca, a Englezi – zbog izrabljivanja dece u viktorijansko doba, Poljaci – zbog verskih progona u sedamnaestom veku ili užasne poltike prema nacionalnim manjinama u međuratnom razdoblju? Odgovor otprilike glasi: ne, to se ne može zahtevati od drugih, ali se može i mora zahtevati od sebe samih, jer to pogoduje našem duhovnom zdravlju (u stvarnosti se, naravno, događa obrnuto: zahtevamo od drugih, sebi opraštamo i time odbacujemo ideju kolektivne odgovornosti). Nismo lično odgovorni za svoje pretke, ali ako verujemo u to da je narod duhovna i moralna celina, da kroz vreme čuva svoj identitet, iako pokoljenja umiru i druga dolaze umesto njih, onda je dobro verovati da pored lične odgovornosti postoji i kolektivna, tj. odgovornost naroda kao kontinuirane celine. To bi se moglo uporediti s nasleđivanjem imetka, odnosno sa tim da preuzimajući imetak roditelja, preuzimamo i njihove dugove; međutim, analogija je samo delimična: moramo izraziti saglasnost s nasleđivanjem; smemo odbaciti nasleđe i to nam se neće uzeti za zlo, ali kada izrazimo saglasnost, pravno smo obavezni da isplatimo dug.
Iz ta dva razloga kolektivna odgovornost se razlikuje od preuzimanja nasleđa: nismo u obavezi da pravno odgovaramo za grehe predaka, međutim nije u našoj moći da nasleđe odbacimo, s obzirom da prihvatamo učešće u nacionalnom kolektivitetu. Zbog toga nismo pravno vezani, niti to drugi mogu od nas zahtevati, ali je to, ponavljam, pitanje duhovnog zdravlja naroda, da se osećamo odgovornima, i, ako je potrebno, krivim i postiđenima. U suprotnom nećemo biti zdravi; nosićemo senku laži, nećemo biti sposobni za otpor kad nastanu neke nove i u izvesnom smislu slične situacije, kada treba braniti dostojanstvo naroda.
Analogna stvar je sa religioznim kolektivitetom. Doprinosi duhovnom zdravlju crkve, ako ume da kaže (kao što Rimokatolička danas ume da kaže, slaveći time sebe) da žali i da se stidi svakog bezakonja i zločina učinjenih u njeno ime i ne zadovoljava se izrekom: „Nismo mi, već neki drugi ljudi.“ Crkva je kolektivan kontinuirani organizam, koji vekovima živi, znanto je više od naroda unutrašnje koordiniran, stare krivice su njegove krivice a ne delo anonimnih sila ili gresi davno pomrlih pojedinaca.
Da li, ipak, ne moram sebi reći: ne pripadam nijednom narodu, ni crkvi, ni bilo kakvom kolektivitetu koji čuva moralni kontinuitet, uopšte me se ne tiču ni uspesi ni neuspesi, ni dobra ni rđava prošlost, bavim se vlastitim interesima i ničim više? Naravno, tako se sebi može reći, ali se tako uopšte ne može misliti. Ako se otvoreno odričemo učešća u svemu kolektivnom, ako se ne solidarišemo sa bilo čim, možemo živeti, ali taj život će biti uzaludan i nesrećan; u tom slučaju ne smemo očekivati ni solidarnost ni pomoć od drugih u slučaju neuspeha ili poraza, koji se svima događaju. Ravnodušnost prema drugima biće nam uzvraćena ravnodušnošću, i na to se ne možemo žaliti.
Normalno je da se rađamo u situaciji koja je od nas krajnje nezavisna i da kasnije, kada nešto i radimo na svoju ruku, situacije u priličnoj meri, premda ne sasvim, ostaju u odnosu na nas nezavisne, ali ih i pored toga moramo prihvatiti.
Izvor: Lešek Kolakovski, Mini predavanja o maksi stvarima, Beograd: ΠΛΑΤΩ, 2001, 40–43.
Prevod: Biserka Rajčić
