Опаска о модернизму

Већ неколико година, с извесним паузама, студирам историју католичког модернизма с почетка XX века и можда ћу једном своје рефлексије на ту тему и да напишем, иако нисам сигуран. Без обзира на то, та ствар ми се чини веома занимљивом. Односно, желео бих да неко иако то студирање изискује тридесетак година рада, и не знам да ли иједан човек уопште има за то снаге, напише глобалну историју fin de siecla (узимајући у обзир, наравно, прве године XX века), у којој би био пронађен заједнички смисао свих промена које су на различитим пољима културе уродиле плодом: необичне новине у техници, нови правци у сликарству, књижевности, архитектури, нови правци у филозофији (Бергсон, емпириокритицизам, Хусерл), инвазија источњачких религија, теозофија, психоанализа, париски бордели, бољшевизам, нова физика, екстравагантна женска мода и слично. Где би се нашло и место за католички модернизам.

Да ли је модернизам био једна од бројних криза у историји цркве? Јесте. Да ли је био и у далекој прошлости? Није. Жигосан и наизглед разбијен, у атмосфери чистки, денунцирања и интрига у црквеним редовима, семеништима и куријама, под другачијим именима деловао је у цркви из потаје и у приличној мери је пустио корене на Другом Ватикануму. Модернизми у цркви појављују се истовремено са различитим преображајима у култури. Доктринарни смисао свакога је другачији, али су им духовне структуре сличне. Модерниста је био Климент из Александрије, модерниста је био Тома Аквински (сетимо се само осуда аристотелизма), модернисти су били језуити.

Како дефинисати модернизам? Најгори извор за његово разумевање представљају посланица Pascendi Пија X и декрет Lamentabili. У њима постоји известан број израза који су сасвим у складу с интенцијама модернизма, док су неки крајње погрешни, а неки опет слични осталим модернистичким теоријама, мада им се приписује смисао који није у складу с том интенцијом.

Можда је најбољи одговор на Pascendi програмска Буонаротијева књига (објављена анонимно, коју је Тајрел превео на енглески).

Модернизам је, како ми се чини, обухватао три основна правца критике (изостављајући политичке и социјалне огранке).

Први представља захтев да се у проучавању Библије такође примене критички и филолошки критеријуми, општеприхваћени у историографским истраживањима. Критика неких постојећих веровања која се односе на Библију појавила се још у XVI веку, а крајем XVII века фундаментално дело Ричарда Сајмона.

Модернисте су занимала различита, особена питања: ауторство различитих текстоваод суштинског значаја (Петокњижје, Књига мудрости, неке посланице Апостола Павла, између осталих и Јеванђеље по Луки), противречности у нарацији и сам појам божанског надахнућа. Говорили су да се не може утврдити да ли је Господ Бог једноставно диктирао те текстове. Односно, веровали су у одређену форму надахнућа, у трајно присуство Христа у историји, „једноставно га нису сматрали човеком“, нису порицали да је наш свет уклопљен у натприродни поредак, иако су сматрали да се тај поредак једноставно не уклапа у наш свет, већ је садржан у човековој свести о религији и култури.

Други: еволуција догмата и цркве. Модернисти су сматрали да је то митолошка измишљотина која се не темељи на текстовима Новог Завета, да је Исус установио темеље цркве, с њеном хијерархијом, ауторитетом, системом власти, да је утемељио и све свете тајне и придао им смисао који им црква приписује. Сто се догми тиче, све су настајале на основу искустава, промишљања и спорова у хришћанству, као и да се њихов смисао током историје мењао. То су ипак културни артефакти који су изражавали религијску свест верника, односно сугерисали да је прави смисао догмата практичан.

Трећи: Модернисти су често критиковали бирократски карактер црквеног устројства, ауторитарне обичаје, неспособност за критичку рефлексију културних промена које цркву нису могле да оставе у непромењеном виду како је то, уосталом, било вековима због одбијања рационалистичке дискусије. С тим је било повезано неповерење према традицији схоластичког рационализма који је ма колико важан у историји културе престао да буде успешан и убедљив. Такође су сматрали да одвајање цркве од државе не шкоди само цркви већ да, ослобађајући је чисто политичких задатака и спорова, дипломатских интрига и семитеократских искушења, хришћанству враћа његов прави смисао. Прихватали су и благотворне, уосталом и неизбежне демократске промене.

Наравно, ово је уопштен сажетак. Није постојао Централни комитет модерниста, углавном су радили појединачно, иако су се познавали и размењивали писма, о различитим стварима имали су различита мишљења или су их у различитој мери радикално изражавали. Лоази је био најпознатији и највише се у њега сумњало да користи смицалице. Модернисти су такође говорили да религиозна искуства нису исто што и прихватање догматских формула, премда је то одлучујућа ствар.

Шта је непроменљиво у цркви? Ја нисам позван да одговарам на таква питања. За мене су то текстови Новог Завета, који се непрестано изнова интерпретирају, те само наизглед делују непроменљиво. Међутим, не треба губити из вида да теорија еволуције догмата лако може прећи у радикални бултманизам, тврдећи да је све, без остатка, у доктрини и традицији препуштено на милост и немилост цивилизацијским преображајима, да у вери нема ничег трајног, да ће се времена променити и да ће се хришћанство можда изражавати речима које су у потпуној супротности с онима које се данас користе. Куда та граница тачно пролази то, међутим, не умем да утврдим.

Такође морамо да знамо да су модернисти, као уосталом и многи данашњи људи цркве, сматрали да је и у свим другим религијама сачувано, иако у несавршеном или делимично савршеном виду, зрачење божанске светлости, да је Бог целокупно човечанство обдарио даровима духа, премда је све што људи добијају од Бога филтрирано кроз историјски променљиве услове. Према томе, модернисти су били пионири тзв. екуменизма.

Познато нам је да су му претиле две супротне опасности кад год је у цркви долазило до кризних ситуација, јер се радило о прилагођавању новим цивилизацијским условима. Тада настаје дилема: круто одбијање свих уступака које ,,свет“ захтева је опасно, с обзиром да цркву може потиснути на позиције изоловане секте. И већи уступци су опасни, јер изазивају несигурност међу верницима и потиру, да тако кажемо, религијски идентитет цркве. Нико унапред не може да утврди која је опасност већа и како наћи безбеднију ,,средину“. Ако говоримо о ,,прилагођавању“ новим цивилизацијским условима, не мислимо да црква без колебања треба да подлеже свему што је у датом тренутку идеолошки или обичајно помодно, јер црква често мора да буде ,,против“ света. Стога се модернизам сусрео са апсолутним непријатељством. Црква се у целини годинама борила с том заразом, што ју је ослабило, јер ју је део европске интелигенције с којим је рачунала одбацио, видећи у тој кампањи, не без разлога, тријумф ,,константиновске“ реакције, освету клерикалног бирократизма, безнадне покушаје остварења семитеократских претензија, немогућност прихватања разума који није непријатељ религије, већ само критичар институције која треба да замењује живу веру… да морамо да признамо да је напетост између живе вере и институције неизбежна.

Као што видимо из касније перспективе, црква једноставно није могла да прихвати све што су модернисти прокламовали. Међутим, могла је да прихвати да су људи добре воље, уместо да и даље против њих користи тешке осуде и претње.

Постконцилне промене су у приличној мери произилазиле из духа реформи које је модернизам захтевао (мада се, наравно, није радило о непосредним ,,утицајима“ модернистичке литературе). У цркви су победила правила историјске критике, потискујући многа укорењена и сувишна веровања која су претендовала на истину, позивајући се на одређене чињенице. Пољски читалац тзв. Библије Миленијума у коментарима опажа многе ствари које су до недавно изазивале гнев и супротстављање, иако се црква није срушила због тога што се Мојсије више не сматра аутором Петокњижја. Црква је престала да осуђује јеретике и иноверце и почела да тражи споразум са другим хришћанским религијама, такође и са Јеврејима, веома је проширила улогу лаиката у црквеном животу, извела је огромне промене у литургији итд, мада овде не могу да резимирам сам Други ватикански концил. Разумем одбојност или тугу католика, којима се многе од тих промена, макар и површне, чине променама њихових религиозних навика. Разумем већ ослепелог кардинала Отавијанија који је рекао да је срећан што је стар и што ће ускоро умрети, јер се нада да ће још увек умрети у Католичкој цркви. Разумем и архиепископа Лефевра када каже да је црква заражена модернизмом. У праву је, јер се модернизам на различите начине утемељио у цркви, с тим што би кретање утртим стазама за цркву представљало много већу опасност. И ја (ништа не тражећи, нити имајући било каква права да цркви нешто саветујем), из чисто естетских разлога, више волим Тридентску мису и веома жалим за латинским (латински је био важан за осећа- ње јединства католичанства, а не из естетских разлога), јер сам од детињства навикнут да свештеници иду у мантијама и волео бих да тако и даље остане, иако то, наравно, нема ничег заједничког с доктрином. Познато ми је да је Други ватикански концил између осталог резултирао и политичким покретима у оквиру тзв. теологије ослобођења, који готово ништа нису оставили од хришћанске вере и по свој прилици би се максимално трудили да цркву учине троцкистичком или маоистичком сектом. Међутим, задовољан сам што се црква под таквим притиском ставила на страну беспомоћних и сиромашних људи, што је једнозначно прихватила идеју о човековим правима која се изводи из Француске револуције и правила демократског живота, што је укинула антимодернистичку заклетву. У колективном животу све је двозначно и несигурно и тако ће заувек остати, бар до Страшног суда.

 

Извор: Gazeta Wyborcza, 2–4. авг. 2002, бр. 180.
Превод: Бисерка Рајчић