Френсис Денби, Потоп, 1840.
Кад је Бог најзад, у невреме, пожалио што је створио људску врсту, и кад је пренеражен због последица сопствене лакомислености одлучио да потопи своје неуспеле слике и прилике, признао је, као што је познато, Ноја за једину фигуру достојну спасења. Починио је, при томе, једну неразборитост и једну неправду. Неразборитост – јер је могао већ до те мере да упозна људе и да предвиди, ако ма и један људски пар остане на земљи, да ће све почети изнова и да ће се после неколико година вратити све бриге. Неправду – јер су га разљутили само људски злочини, и зашто је онда том приликом потаманио све животиње, које најзад нису ни биле криве.
Али не упуштајмо се у ова разматрања. Ради се о нечем другом. Ради се о Ноју.
Ноје је био невиђена улизица. Ако учитељ, о коме се мање-више зна да је претерано прек, завидљив, осветољубив и склон злоби, сипа громове на цео разред, а само једног ученика обасипа похвалама, могуће је, без муке, закључити до којих размера сеже сервилно улизиштво тако привилегованог васпитаника. Али и Ноје је имао искру поштења у срцу. Док су се конфликти са Господом завршавали само галамом и претњама, он је полако задобијао и његову милост, улизивао се и ласкао му. Али најзад је увидео да ствар добија озбиљан обрт – радило се већ о животу човечанства.
Ноје је дуго мозгао о својој ситуацији. С једне стране, елементарна људска солидарност му није дозвољавала да се одваја од своје браће и сестара угрожених уништењем и да се користи заштитом истог оног тиранина који уништава сву његову родбину и пријатеље. „Поштен човек – говорио је себи – мора у таквој ситуацији да пође заједно са осуђенима и да подели њихову судбину, уместо да ступа у службу прогонитеља. Ако су чак и били криви, непоштено је да их он сад напушта у несрећи и да спасава сопствену кожу. И поред свега – мислио је – ја сам више човек него бог и обавезује ме људска солидарност. Али, с друге стране – баш сам ја сада једина шанса за препород човечанства.“ Јер Бог му је јасно обзнанио да не намерава да заобиђе никога у погрому сем њега и његове најближе породице (ипак искључујући браћу и сестре). „Према томе – говораше себи Ноје – ако се одлучим за добровољну смрт у име људскога братства, уништићу једину могућност за препород света; а међутим, чак и ако ово није баш најбоље уређен свет, ипак вреди да постоји.“ И то је, дакле, била Нојева дилема – починити издају или изазвати крај света.
Још нико никад није стајао пред тако окрутним избором; ником се није десила таква ситуација да судбина човечанства буде дословно у његовој снази, и истовремено да он може човечанство да спасе искључиво својим осрамоћеним моралом. „Додуше – мислио је Ноје – ако се на крају одлучим за смрт да бих пред самим собом спасао свој образ – нико више неће трпети, јер не би имало смисла рећи да наносим кривду својим непостојећим потомцима из простог разлога што никад неће ни постојати, а 1749. године од стварања света (јер то је тачан датум потопа) или, тачно, 2011. године пре Христова рођења било би наивно сматрати да чиним неко зло само зато што 1957. године после Христова рођења, то значи за 3968 година, неће бити никога ко би могао да исприча о моме херојству. У ствари, дакле, најбоље ће бити да поступим поштено и да истовремено једном засвагда завршим с том лоше смишљеном папазјанијом. Али, с друге стране, не могу да се ослободим мисли да је постојање света нешто вредно, да је то циљ који је сам по себи вредан труда; не умем то да образложим и никакви разумни аргументи ми не падају на ум, али то уверење је ипак толико у мени укорењено да нема начина да га се одрекнем.“
После дугих колебања, Ноје је решио да преузме на себе срамоту тоталне издаје човечанства, ако само тиме човечанство може да буде спасено. У то време, након дугих колебања, он је био потпуно промењен човек. Стидео се некадашњег улизичког понашања и добро је схватао грешке и недостојност тога ранијег живота. Зато је искрено мислио: „Колико бих се радије помирио са срамотом ради спасења света да није тога да спасавам свет кроз моју сопствену личност и да постижем корист из свог поступка. Јер нико ми неће поверовати да делујем из других побуда, него ради спасавања самога себе – а тим пре кад је у питању заслужено јавно мнење какво сам о себи створио.“
Нојев став био је одиста херојски – помирио се с тим да продуби своју срамоту, овога пута свесно. Кад је упознао браћу и познанике са својом одлуком, сви су се с презиром окренули од њега и сматрали да је Ноје напросто остао онакав каквим су га познавали – непоправљива улизица. Ником није пало на памет колико је драматична била његова одлука. Ноје је то поднео у покорности. Решио је у себи само да ће се осветити Тиранину: васпитаће своју децу на тај начин да ће већ након неколико поколења све побуне и незаконитости претходне епохе избледети у очима деспота у поређењу с тим будућим догађајима; његови потомци ће бити банда дрских и непоправљивих устаника, ноторних подсмевача и постаће вечита мука за великог магната. И тако се и догодило, иако Ноје то није видео.
Он је, међутим, сео на ковчег, издао пријатеље, отаџбину, браћу…
Наравоученије: слободно је понекад слугински подлегати моћнима и због њих издавати своје пријатеље – али само тада кад знамо сигурно и без дилема да је то једини начин спасења целог човечанства. Бар до сада, Ноје је био једини који се нашао пред таквом дилемом.
Извор: Leszek Kołakowski, Klucz niebieski albo opowieści biblijne zebrane ku pouczeniu i przestrodze, Warszawa 1965.
Превод: Петар Вујичић
