Када кажемо „колективна одговорност“, намећу нам се најгоре могуће асоцијације: окупационе власти које убијају случајне људе, рецимо у знак одмазде због атентата, отмице и убијања талаца, терористички напади у којима гине мноштво људи неумешаних у те ствари, мржња према читавим народима, нацијама или расама због неправде – понекад измишљене, понекад стварне – коју смо тобож доживели од припадника тих скупина. О таквим стварима не вреди дискутовати јер су сувише очигледне.
Исто тако, често се говори да је хришћанско учење о првородном греху случај колективне одговорности, као и да смо кажњавани за дела првих људи, које нисмо познавали, који су живели у древној и неодређеној прошлости. Ту, ипак, ваља направити дистинкцију. Ако смо, како су износили неки правци хришћанске теологије, после Адама и Еве наследили не само исквареност своје природе већ и њихову фактичку моралну кривицу, ако смо реални учесници у греху који нисмо извршили и због кога нас Бог кажњава свим могућим ужасима живота, заправо се ради о колективној одговорности која се супротставља обичном осећању праведности. Због тога хришчански хуманисти нису могли да сваре такву представу о Богу, говорећи да би Бог у таквом случају био немилосрдни деспот а не отац који воли.
Међутим, ако учење о првородном греху не садржи ту претпоставку већ само износи став да је људска природа тим грехом искварена и да су ту исквареност проузроковали потомци, ситуација је слична као у случају наследне болести, која, наравно, може представљати несрећу, али коју не описујемо у категоријама кривице и казне. Данашње учење римске цркве такође не каже да наслеђујемо саму кривицу већ исквареност, која нас често наводи на грех, али нас на њега не приморава; према томе, одговорни смо за властите грехе, а не за грехе предака. Морално зло је наше дело, а људско дело су патње које људи наносе другим људима; што се тиче патњи које сама природа, без учешћа људи, наноси, проузрокује, ваља претпоставити да ни оне нису казна у правом смислу, већ да је грех искварио и природу.
Постоји ли, ипак, некакав смисао у коме се може бранити идеја колективне одговорности, односно одговорности за нешто што сами нисмо учинили, а што нас ипак оптерећује? Мислим да такав смисао постоји и да није у супротности са обичним осећањем праведности.
Свако од нас припада различитим људским колективитетима који чувају свој идентитет, иако се њихов састав мења; природно је што се идентификујемо с тим колективитетом – народом, Црквом, некаквом политичком или пак друштвеном организацијом, с некаквом институцијом, као што је, на пример, школа, болница, училиште, град – што се идентификујемо, односно, имамо осећање да је судбина тог колектива и наша судбина, и то не само зато што нас лично погађају његови неуспеси и обогаћују његови успеси, већ и зато што је тај колектив у нашим очима одређено морално тело, нешто драгоцено, да везе које се у њему одржавају и нас повезују с њим, да се не темеље само на изграчунавању губитака и добитака већ и на вери у заједничку судбину, у природну солидарност, коју прихватамо чак и када против ње грешимо. Према томе, нормално је да имамо осећање учешћа у ономе што је тај колектив чинио и чини – добро или зло – не само звог наших личних интереса већ и због интереса целине као такве, односно због моралних а не само материјалних интереса. Истина је да нам лако пада учешће у заслугама или успеху нашег колектива, а тешко – учешће у његовим поразима или срамним делима. Навијачи спортског клуба неког града или земље радују се његовим победама јер имају осећање да у њима учествују, а када клуб губи, иако су због тога у жалости, ипак немају утисак да су одговорни због тога, јер сами нису учествовали у игри. Међутим, у тим стварима склони смо асиметрији: у добрим стварима осећамо се учесницима, а у рђавим више волимо да окривљујемо друге.
Али, пораз или победа на игралишту имају мало шта заједничко с моралним окривљавањем. Ствар је сложенија тамо где се такво окривљавање управо разматра. Најзначајније је можда питање које се односи на суодговорност народа. Сваки европски народ у својој прошлости има срамне странице које би волео да заборави (или пре: сваки осим мог).
Смемо ли да захтевамо да људи, који у тим срамним делима лично ни на који начин нису учествовали, треба да осећају кривицу или да се стиде? Смемо ли да захтевамо да се Немци рођени после рата, данас шездесетогодишњаци, осећају одговорни за нацистичке злочине? Да се данашњи Американци осећају криви због робовласништва или истребљивања црвенокожаца, а Енглези – због израбљивања деце у викторијанско доба, Пољаци – због верских прогона у седамнаестом веку или ужасне полтике према националним мањинама у међуратном раздобљу? Одговор отприлике гласи: не, то се не може захтевати од других, али се може и мора захтевати од себе самих, јер то погодује нашем духовном здрављу (у стварности се, наравно, догађа обрнуто: захтевамо од других, себи опраштамо и тиме одбацујемо идеју колективне одговорности). Нисмо лично одговорни за своје претке, али ако верујемо у то да је народ духовна и морална целина, да кроз време чува свој идентитет, иако покољења умиру и друга долазе уместо њих, онда је добро веровати да поред личне одговорности постоји и колективна, тј. одговорност народа као континуиране целине. То би се могло упоредити с наслеђивањем иметка, односно са тим да преузимајући иметак родитеља, преузимамо и њихове дугове; међутим, аналогија је само делимична: морамо изразити сагласност с наслеђивањем; смемо одбацити наслеђе и то нам се неће узети за зло, али када изразимо сагласност, правно смо обавезни да исплатимо дуг.
Из та два разлога колективна одговорност се разликује од преузимања наслеђа: нисмо у обавези да правно одговарамо за грехе предака, међутим није у нашој моћи да наслеђе одбацимо, с обзиром да прихватамо учешће у националном колективитету. Због тога нисмо правно везани, нити то други могу од нас захтевати, али је то, понављам, питање духовног здравља народа, да се осећамо одговорнима, и, ако је потребно, кривим и постиђенима. У супротном нећемо бити здрави; носићемо сенку лажи, нећемо бити способни за отпор кад настану неке нове и у извесном смислу сличне ситуације, када треба бранити достојанство народа.
Аналогна ствар је са религиозним колективитетом. Доприноси духовном здрављу цркве, ако уме да каже (као што Римокатоличка данас уме да каже, славећи тиме себе) да жали и да се стиди сваког безакоња и злочина учињених у њено име и не задовољава се изреком: „Нисмо ми, већ неки други људи.“ Црква је колективан континуирани организам, који вековима живи, знанто је више од народа унутрашње координиран, старе кривице су његове кривице а не дело анонимних сила или греси давно помрлих појединаца.
Да ли, ипак, не морам себи рећи: не припадам ниједном народу, ни цркви, ни било каквом колективитету који чува морални континуитет, уопште ме се не тичу ни успеси ни неуспеси, ни добра ни рђава прошлост, бавим се властитим интересима и ничим више? Наравно, тако се себи може рећи, али се тако уопште не може мислити. Ако се отворено одричемо учешћа у свему колективном, ако се не солидаришемо са било чим, можемо живети, али тај живот ће бити узалудан и несрећан; у том случају не смемо очекивати ни солидарност ни помоћ од других у случају неуспеха или пораза, који се свима догађају. Равнодушност према другима биће нам узвраћена равнодушношћу, и на то се не можемо жалити.
Нормално је да се рађамо у ситуацији која је од нас крајње независна и да касније, када нешто и радимо на своју руку, ситуације у приличној мери, премда не сасвим, остају у односу на нас независне, али их и поред тога морамо прихватити.
Извор: Лешек Колаковски, Мини предавања о макси стварима, Београд: ΠΛΑΤΩ, 2001, 40–43.
Превод: Бисерка Рајчић
