Преводи и преписи

Црква и слобода савјести

Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом.

Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт.

То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура.

Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода.

На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма.

Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам.

Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес.

Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством.

Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести!

Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте.

Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу  Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“

А без љубави ни Бог нема никакве будућности.

Извор: Пешчаник.нет, 09.10.2011.

error: Content is protected !!