Ван Гог, Добри Самарићанин (према слици Ежена Делакроа), 1890.
Чини се да на Ивана Илића (Ivan Dominic Illich, 1926–2002) уплив домовине или националности није имао никакву важност. Једном је, као одрасла особа, лаконски рекао: „Свеједно ми је да ли ћу бити убијен због своје јеврејске или хрватске крви“. Рођен у Бечу од мајке која је потјецала од сефардске јеврејске породице која је прешла на протестантизам и оца католика, сина далматинског велепосједника који је посједовао винограде и маслинике на Брачу, студирао је у Фиренци, Риму и Њујорку. Поставши свећеником, радио је и подучавао у Сједињеним Државама и Порторику, гдје је, увидјевши неадекватну припремљеност католичких свећеника који су отишли у Латинску Америку донијети духовну помоћ, основао центар за њихову припрему (CIDOC) у Куернаваки (Cuernavaca), Мексико. Размишљање о стању Латинске Америке навело га је да се усредсреди на лажне терапије што су их развијеније нације предлагале за оживљавање тих земаља.
Легендарно је било његово познавање страних језика, његова способност учења и асимилације; то му је пружило потпуну неовисност мисли и културе и омогућило му да формулира критичку, незаинтересирану анализу западњачке цивилизације. Након добро познатих размимоилажења с Римом, затражио је да више не врши свећеничку службу. До краја живота посвећује се развоју својих основних интуиција у погледу техничког напретка и праксе економско-друштвеног живота коју називамо „развој“. Његови текстови произлазе из конференција, чланака, интервенција на конференцијама… Стога, његова мисао није увијек систематска и често постоји неколико обрада исте теме које никада нису идентичне. Но, успркос томе, питања која је покретао међусобно су се призивала, сједињавала и смислено сабирала у поставци да све енормне институције имају тенденцију прећи праг иза којег постају контрапродуктивне и штетне. Започињу, наиме, стварати више проблема него што су их обећале ријешити. Инфлација институција гуши и прекрива темељне људске могућности, попут допуштења да будем изненађен, говорења својим језиком или умирања својом смрћу.
Што се, заправо, збива с институционализирањем и бирократизирањем одређене етичке поруке Ивану Илићу постало је јасно на темељу Исусове параболе о милосрдном Самарићанину из Еванђеља по Луки (10, 30–35). Подсјетимо се. Једнога је човјека на путу из Јерузалема у Јерихон задесила чудна судбина. Доспио је у руке разбојника и постао њиховом жртвом. Лежи уз пут, опљачкан и израњан на смрт. Запажа га свако ко пролази путем. Унесрећени је једноставно свакоме на путу. Но, сви га заобилазе. Чак свећеник и левит, од којих се као службеника Закона очекивало друкчије понашање. Али иза њих је дошао неки Самарићанин или Самаријанац (за Јевреје су људи из Самарије били нижи и презрени сој, омражени готово више од самих пагана, од којих се очекује само мржња, опсједнутост злом и негостољубивост) којему се рањеник сажалио. Опрао му је ране уљем и вином и превио их. Ставио га је потом на свог магарца и, умјесто да сам јаши на њему, одвео у гостионицу, а други дан је крчмару дао два денара да се за њега брине, обећавши му да ће на повратку платити читав рачун.
Неколико година прије своје смрти, 2. децембра 2002. у Бремену, у својој радној соби у Крефтингштрасе (Kreftingstrasse), у разговору с канадским новинаром и пријатељем Дејвидом Кејлијом (David Cayley), присјетио се Иван Илић како је готово тридесет година проучавао све проповиједи о овој параболи, почевши од III па све до XIX вијека. При томе је открио како је већина проповједника новозавјетни текст схваћала управо као упутство како се треба односити према своме ближњему. У тексту су видјели успостављање нове регуле поступања и живу илустрацију једне етичке дужности. Иван Илић вјерује да је то готово сушта противност од онога што је Исус том параболом хтио рећи.
На темељу тог текста и на темељу проповиједи о њему, Илић открива како институционализирање одређенога понашања уништава лично залагање, способност доношења одлука и труд око промјене на самоме себи. Подсјећа како је концем IV вијека, када је започело оснивање прихватилишта за туђинце и бескућнике (xenodocheia), Јован Златоусти (Ioannés Chrýsostomos) проповиједао против те праксе. Не, дакако, зато што би био против помоћи онима којима је помоћ потребна, него због нечега сасма другог.
У првим је кршћанским породицама, наиме, био обичај да породица има спремну сламњачу, свијећу и кору старог хљеба за случај да Исус закуца на врата у лику туђинца који нема крова над главом. Такво је понашање било сасма непознато и сасма несхватљиво у Римском Царству. Оно је било обиљежје кршћанства које је разбило уске оквире припадности. У тренутку када се спремност за милосрђе или гостопримство у доба Константина започела пребацивати на институцију, Хрисостом је устао против. Мислио је да ће кршћански дом престати да буде кршћански у тренутку када престане спремати постељу за Исуса у пролазу и када му свратиште организира нека институција, а не више глава породице лично.
Исус је, истиче Илић, параболом о милосрдном Самарићанину одговарао фаризејима на питање које је гласило: Учитељу, реци нам ко је мој ближњи? A не на питање: Како се требамо понашати према нашем ближњем? Изравно су му фаризеји, дакле, поставили питање ко је тај што га ти називаш ближњим. И Исус им је испричао причу о човјеку који је ишао у Јерихон, пао међу разбојнике, био претучен и остављен рањен. Прошао је доктор права, прошао је свећеник, видјели су га и наставили пут. А онда се појавио странац, традиционални непријатељ, окренуо се (због унутарњег преокрета!) према рањеном, подигао га са земље, узео у наручје и однио у гостионицу. Исус фаризејима, дакле, одговара: Mој ближњи је онај кога сам ја одлучио одабрати, а не онај кога сам дужан одабрати. Не постоји начин да се категоризира ко би требао да буде мој ближњи!
Другим ријечима, није ријеч о етичком захтјеву што би га би ваљало извршити због тога што постоје људи којима је помоћ потребна, него је ријеч о потреби да ја уђем у живи однос с другим. Исус не говори с намјером да нам отвори очи за потребне и сиромашне. Он нам жели отворити очи за људску способност стварања односа изван и мимо оквира припадности крви, земље и културе (језика). Без обзира на вјеру, расу, класу, нацију, јавно мнијење, идеолошка поједностављивања и предрасуде. Однос не настаје тамо гдје сам ја некоме нешто дужан да чиним, него тамо гдје ја одлучујем да ступим у однос. Самарићанин помаже без укључивања религиозног разлога: довољна му је невоља човјека запалог међу разбојнике, и око њега у том тренутку кружи цијело његово размишљање. За Илића је револуција кршћанске поруке управо у слободи препуштеној појединцу у одређењу властитог „ближњег“, у његовом слободном избору, а не у дужности или закону, односно, правилу.
Иван Илић (Ivan Dominic Illich, 1926–2002)
Ко није бар једном, пита се Иван Илић, искусио олакшање када је открио да постоје институције које проблем који му је наметнут лакше, брже и дјелотворније рјешавају од њега самога? Другим ријечима, рјешавају га умјесто њега. Но, управо је то растерећење проблематично. Јер док нас ослобађа потребе да сами одговоримо захтјевима, оно нас истовремено чини неспособнима да на себе преузмемо одговорност. Да би неко био мој ближњи, ја требам ући у однос с њим, требам преузети бригу за однос, дотакнути га, инвестирати од себе и свога у однос.
Значајан је, дакако, труд на ономе што Карл Попер (Popper) назива добрим функционирањем добрих институција. Но, опасно је, тврди Иван Илић, своју одговорност делегирати на институције. У том би случају из Исусове параболе ваљало избрисати њеног главног протагониста, Самарићанина. Његов би посао зацијело боље и дјелотворније могао обавити гостионичар специјализиран за прихваћање претучених. Ми бисмо му, пак, могли помоћи заједничким средствима.
Миленијски поглед западњачког човјека управљен је управо на дјелотворну помоћ Самарићанину. Но, притом заборављамо што се догађа с нама када властиту одговорност предамо у руке институција. Губимо се. Губимо се као људи. Ту се находи и узрок толиког данашњег осјећаја безизлазности и апатије, стања без алтернативе. Исусова парабола о милосрдном Самарићанину показује нам нову слободу за људска бића да се окрену једни другима. Истовремено нам открива, као гријех, могућност окретања на другу страну.
