Бог након Аушвица

Ханс Јонас (1903–1993), филозоф којега највише памтимо по посљедњем великом дјелу о покушају етике за технолошку цивилизацију и њеном принципу одговорности (Принцип одговорности, 1979), живио је скоро цијели XX вијек и самим тим био свједоком свих кључних кретања у филозофији и политици, науци и техници. Религија у животу овога великог мислиоца није играла неку посебно наглашену улогу.

У својим Сјећањима (Erinnerungen) говори како је од тренутка када је сам започео да мисли својом главом изгубио однос према личном Богу, Створитељу неба и земље, који је раздвојио Црвено море и зборио грмљавином с брда Синај. Остали су, међутим, трагови везани уз мистериј трансценденције и они уз пророчки ethos. Ови посљедњи су му се чинили јединим начином на који му јеврејска вијест још увијек говори у садашњици.

Јонас се не боји признати како му никада није до краја био јасан спој његове снажне припадности јеврејству, магловите невјере и слике свијета у којој је живио. Догодило му се тако да је изненадио самог себе својим односом према Богу.

Био је велики пријатељ с Ханом Арент (Hannah Arendt). Пријатељство их је везивало још од студентских дана. Студирали су код истих великих професора феноменолога, Хусерла и Хајдегера, код потоњег је Јонас и докторирао годину дана након изласка Бивствовања и времена (1927), и теолога Рудолфа Бултмана (Rudolph Bultmann), познавали су исту духовну атмосферу. Пријатељство се наставило у предратном времену емиграције из Њемачке у Америку и у послијератном учествовању у животу западњачког духа.

Једном је Ханс Јонас са својом женом Елеонором (Лором) био у посјети код Хане на вечери. Била је ту, уз Ханину пријатељицу Мери Мекарти (Mary McCarthy), и једна њена пријатељица, која је живјела у Риму и, како се убрзо показало, побожна католкиња. Ушла је у врло заинтересиран разговор с Јонасом и у једном га је тренутку запитала: „Да ли вјерујете у Бога?“

Јонас вели како га никада прије нико није тако директно питао о вјери, а сада је то учинила једна страна особа. Погледао ју је прво мало збуњено, размислио, и онда, на своје властито изненађење, одговорио: „Да!“ У том је тренутку опазио како се Хана изненадила, како га је скоро шокирана погледала и запитала: „Одиста?“ И Јонас је одговорио како на концу конца ипак вјерује, јер његов одговор да, што год значио, ближи је истини од некаквог не.

Када су се, недуго након те вечери, Хана и Ханс нашли насамо, разговор је опет дошао на Бога и Хана му је рекла како она сама никада није посумњала у постојање личног Бога (Ich habe nie an einem personlichen Gott gezweifelt). То је тада за Јонаса било друго, велико изненађење, па ју је питао како то да се она онда тако изненадила када је он рекао да вјерује. И Хана му је признала како је била изненађена да чује из његових уста такво нешто, јер никада није мислила да би то било могуће.

Јонас је веома искрен, јер сасвим јасно говори како се иза нијемости о Богу крила  магловитост односа према Богу. Но, то двојако изненађење је знаковито.

Она непозната католкиња из Рима успјела је филозофа довести до тренутка искрености о Богу у његову животу. Тако се догодило да је о Богу, на своје властито изненађење, рекао што мисли тек када се нашао суочен с неким ко је био непоколебљиво сигуран у своју вјеру…

Радикално феноменолошко, односно херменеутичко мишљење бивствовања Јонасова и Арентина заједничког учитеља Мартина Хајдегера устрајавало је у томе да расправа о томе да ли Бог постоји или не постоји није могућа док не разумијемо што значи постојати и, корак напријед односно унатраг, док не разумијемо што значи бити. Другим ријечима, док нисмо свјесни разлике између бити и постојати, између бивствовања и бивствујућег, Богу се не можемо приближити. Феноменолошко, односно херменеутичко мишљење полази од себе, полази од властите егзистенције, од свог смртног бивствовања, а не од Бога и његове бесмртности. Но, како у својој тези о Хајдегеру и Јонасу примјећује Ерих Јакоб (Erich Jacob), Јонасу се мисао да бесмртност не спада у егзистенцијале, у темељно одређење човјека као егзистенције, чинила напросто несносном.

Јонасова је мајка Роза уморена у нацистичком концентрацијском логору. Да ли је умрла без трага и узалуд?  Је ли ужасни крај милиона жртава Аушвица доиста само крај и ништа друго? Коначни крај? Што је током убијања недужних жртава радио Бог? Да ли би Бог могао допустити све те злочине да је доиста живи Бог? Ханс Јонас чувао је вјеру у Бога, а теза да је Бог мртав чинила му се немогућом. И настојао је доказати да вјера у Бога и вјера у бесмртност ипак није лишена смисла, штавише, да постоје утемељени разлози за њу.

Ако Бог јесте и ако је свемоћан, тада је његова кривица ако је тако како јесте. Како год окренемо, Бог као Свемоћни одговоран је за све, па и за патњу и смрт дјеце. Бога је при мучењу дјеце зато могуће разумјети и оправдати само ако уистину није свемоћан, него је пред оним што се догађа у свијету – немоћан. То је мисао која се породила након Другог свјетског рата и на коју нису пристали само јеврејски мислиоци, него и неки кршћански теолози, посебно припадници такозване теологије мртвог Бога. Јонасова је мисао: Ако је Бог могао, тада је морао спријечити. Дакле, уопће га није било или пак нема примјерену, можда уопће нема никакву моћ. Није у активном, него у пасивном положају, односно стању.

За Јонаса је зато Бог овисан о човјеку, а не човјек о Богу. Човјек својим дјелима у времену одлучно утјече на вјечно бивствовање, на судбину Бога у његовој вјечности. Бог, који је вјечан и из властитог искуства не познаје смрт, није бесмртан у правом значењу ријечи. Само човјек као смртно биће носилац је бесмртности, а тиме и свједок Бога и његове вјечности. Било би право, заузима се Јонас, да уморени бар на тај начин задобију бесмртност. Наш задатак, задатак нас живих, јесте да отргнемо сјене с наших чела, могли бисмо додати и с наших душа, и онима иза нас омогућимо нову могућност душевне ведрине, наиме, тиме да је најприје вратимо невидљивом свијету вјечности. У нашим је рукама будућност Божије авантуре на земљи. Не смијемо је оставити на цједилу, премда при томе оставили на цједилу саме себе.

Човјек је одговоран за себе и одговоран је пред Богом, одговоран је за Бога. И премда нас не чека неки вјечни живот, ипак можемо мислити на бесмртност, мислити управо тада кад у нашем кратком животу помажемо смртницима који пате, а тиме, будући да смо тако постали његовим помоћницима, и бесмртном Богу. Јер је бесмртан једино и само Бог, човјеку лична, индивидуална, бесмртност као таква не припада, али припада му брига за судбину Бога. Управо преко ње он учествује у Божјој бесмртности, постајући тако и сам „бесмртан“. Јер са „смрћу“ Бога пропала би и та посљедња могућност људске „бесмртности“.

Ако би с човјековим самоуништењем био уништен и Бог, тада би се ништина показала моћнијом од свега што јесте. Моћнија и од Бога. Зато сваки човјеков чин повратно дјелује и на самог човјековог Створитеља. Стварање није само стварање свијета, човјека и повијести, него и стварање, унаточ његовој вјечности, Бога самог.

Јонас је таквом мишљу дакако преломио с темељним „заповиједима“ својих учитеља Хајдегера и Бултмана, филозофа детеологизације филозофије и теолога демитологизације теологије. Остаје нам дакако отвореним питање: како је таква ретеологизација филозофије након Ничеова проглашења смрти Бога уопће могућа? Како је могуће да се Хусерлова ученица и Хајдегерова пријатељица Едит Штајн (Edith Stein), на врхунцу својих феноменолошких настојања, окренула религији, обратила се на католичко кршћанство, напустила универзитет, отишла у клаустар и заживјела нов, светачки живот?