Споменик Серену Кјеркегору у врту Краљевске библиотеке у Копенхагену
Живот Серена Кјеркегора (Sören Kierkegaard), споља виђен, није био богат догађајима. Био је то уобичајен живот, исткан од тек неколико пресудних релација. У првом реду од односа према оцу, том најдубљем источнику његовог мисаоног и људског напора:
„Од дјечје доби био сам под упливом силне сјете односно меланхолије (дански: Tungsind), чија се дубина може измјерити само према једнако тако силној спретности да то сакријем под привидом веселости и joie de vivre (радости живљења). Колико ми памћење досеже, моја једина радост била је у томе да нико не уочи колико сам несретан. Овај однос (једнака величина меланхолије и умијећа приказивања) значи да сам био упућен на себе и на однос с Богом… Као дијете одгојен сам у хршћанству, круто и озбиљно. Већ у најранијем дјетињству био сам скршен тешким утиском меланхолије у коју је утонуо мој отац и коју је пренио на мене… Никакво чудо зато што ми се у тим временима хршћанство учинило најнељудскијом окрутношћу – иако га никад нисам престао поштовати, чак ни онда кад сам од њега био најдаље. Донио сам чврсту одлуку да никада никога нећу упутити у тешкоће које сам упознао и о којима, колико сам читао и чуо нико није рекао ни ријечи… Био сам чврсто одлучио да своје снаге употријебим у обрану хришћанства, или да га у сваком случају прикажем у његову истинитом облику. Већ у раној доби и захваљујући свом одгоју установио сам да је хришћанство ријетко кад приказано у свом истинском облику, да га они који га бране најчешће издају, иако, барем по мом мишљењу, и његови противници ријетко погађају циљ; ови потоњи, барем по мом мишљењу, често погађају етаблирано хришћанство, које се боље може назвати карикатуром истинског хришћанства, чудовишном мјешавином неразумијевања, илузије итд. и оскудно маленог оброка истинитог хришћанства. Тако сам, на неки начин, волио хришћанство, оно је за мене било достојно поштовања – оно ме је, дакако, људски речено, учинило изванредно несретним. То одговара мом односу с оцем, особом коју сам најдубље волио.“
Затим је ту Кјеркегоров однос према Регини Олсен (Regine Olsen), с којом се најприје заручио, а затим нагло прекинуо заруке: „Претпоставимо да сам се оженио… За пола године, па и мање, она би се сатрла. Са мном је повезано – и то је оно добро и оно ложе у вези са мном – нешто сабласно, нешто што не допушта никоме да ме трпи ако мора бити са мном сваки дан и ако са мном има стварни однос… У основи ја живим у духовном свијету.“
И на крају, Кјеркегоров је живот био саткан и од односа према његовој цркви с којом се пред крај живота нашао у фронталном и вехементном сукобу: „Докле год у Данској постоји хиљаду стипендија за учитеље хришћанства, све је учињено да се хришћанство онемогући… Ако би држава хтјела спријечити праву поезију, требала би дати хиљаду стипендија за краљевске пјесничке чиновнике. На тај начин циљ би убрзо био постигнут: земља би била преполовљена ништавним пјесништвом, а истинско пјесништво било би онемогућено.“
И још: „‘Да ли је апостол Павле имао икакав официјелни положај?’ Не. Павле није имао официјелни положај. ‘Да ли је онда зарађивао много новаца на неки други начин?’ Не, није зарађивао новаца ни на који начин. ‘Да ли је био барем ожењен?’ Не, није био ожењен. ‘Али онда Павле заиста није озбиљан човјек.’ Не, Павле није озбиљан човјек.“
Кјеркегор је наводно уживао у релативно здравом животу. Но, разболио се крајем септембра 1855. године и колабирао на улици 2. октобра. На властиту жељу пренијет је у краљевску болницу Фредерикс у Копенхагену, гдје му се стање нагло погоршало. Умро је шест седмица након тога, 11. новембра 1855, у доби од 42 године. Узрок смрти није познат, провизорна дијагноза гласила је: spondylitis tuberculosa, туберкулозно запаљење доњег дијела кичме.
У посљедњем запису, неколико дана прије но што ће онемоћати, искуство властитог живота сабрао је овако: „Сврха живота је у томе да се дође до највећег гађења над животом. Ко је дотле дошао… прошао је у хришћанском смислу испит живота и зрео је за вјечност. Настао сам преступом; настао сам против Божје воље. Кривица, која на један начин и није моја, иако ме у Божјим очима чини злочинцем, јесте: дати живот. Казна одговара кривици: немати никакве животне радости, бити доведен до највишег ступња гађења над животом… Већина људи данас је тако без духа, тако лишена Милости, да се казна на њих уопће и не примјењује. Изгубљени у овом животу, они се лијепе за овај живот; бијући ништа, они постају ништа, њихови су животи изгубљени. Једино они који су до ове мјере згађени над животом могу Божјом Милошћу пристати уз мисао да је то Бог учинио из љубави тако да ни у најдубљој скривености властите душе не сумњају да је Бог љубав; само они зрели су за вјечност.“
Дугогодишњи пријатељ, пастор Емил Безен (Boesen) посјетио га је у болници док је умирао и љубазно му рекао да му је у животу иначе добро ишло. Он је одговорио: „Због тога сам и веома сретан и веома жалостан јер не могу подијелити своју срећу с неким другим.“ Наставивши: „Молим се за то да не будем очајан у часу смрти.“ Кјеркегор је притом повјерио Безену да не жели примити причест од свештеника, него само од лаика. На Безенов суд да је тако нешто тешко изведиво, Кјеркегор је одвратио да ће у том случају умријети без причести. „Ја сам изабрао!“ – рекао је одлучно и појаснио: „Свештеници су државни службеници, а службеници с хришћанством немају везе. Бог је владар. Постоје, међутим, људи који се ради удобности властитог живота обраћају на хришћанство. То су хиљаде свештеника и нико у овој земљи не може умријети а да не припада том кругу. На тај начин они су владари и свршено је с Божјом владавином. Али Њега ће се слушати у свему.“
Нажалост, Кјеркегорова мирна смрт била је кратка вијека. Знаменити писац Ханс Кристијан Андерсен извјештава нас о скандалу који се догодио на Кјеркегоровом kirkegård-у (дански: црквено двориште). Упркос неуморним и неумољивим тирадама против деградације хришћанства данских пастора, Кјеркегор је сахрањен с пуним црквеним почастима, а еулогиј је одржао његов старији брат Петер Кристијан (Peter Christian), бискуп Олборга (Aalborg). Бијесан због таквог лицемјерја, Кјеркегоров сестрић Хенрик Лунд (старији син сестре Николине) одржао је протестни говор. Исмијао је официјелно свештенство, а напосе бискупа Петера због тога што покапају некога ко се одрекао сваке везе с оним што је Хенрик назвао „пасторовим глуматањем хришћанства“. Свој говор је закључио, обраћајући се гомили и показујући на свештенике, Кјеркегоровим ријечима: „Држите лопове!“ На надгробном споменику уклесани су стихови црквене пјесме Ханса Адолфа Брорсона (Hans Adolf Brorson) Det er en liden tid, saa har jeg vunden (Још мало, и онда ћу ја побиједити).
Све у свему, као што каже Дени де Ружмон (Denis de Rougemont) у лијепом есеју Два данска принца: Хамлет и Кјеркегор, Кјеркегоров живот може се успоредити са судбином Хамлета, на основу тога што су обојица били меланхолици, имали извршити један страховит налог, одрекли се личне среће, одлучили се на двобој при крају свога живота и умрли у њему.
О Кјеркегору се с правом говори као о оцу филозофије егзистенције. Слобода коју је просвјећеност мислила у борби против сваког ауторитета и против свега што човјека засужњује, с Кјеркегором тражи своје позитивно одређење. Драма слободе не одиграва се у спољашњим односима, него у људској нутрини, у односу човјека са самим собом.
Ако слободу мислимо као могућност избора, Кјеркегора нећемо моћи разумјети. Имати пред собом избор између двију или више могућности још увијек не значи бити слободан. Претпоставимо ли да човјек може бирати, рецимо, између добра и зла, слободу бисмо могли мислити и као избор зла. Неко бира зло зато што је слободан. Могао би и друкчије, али будући да је слободан, он може бирати и зло. То што се може одлучити за зло показивало би да је слободан. За Кјеркегора ово и овакво мишљење није се пробило ни у мистерију човјека, ни у мистерију слободе. Јер човјек је много дубљи и много сложенији.
Моћи бирати зло показује нешто управо супротно, показује да човјек није слободан. Само неслободан човјек бира зло као што и сваки избор зла само увећава неслободу. „Нико није тако ужасно заробљен, и ни из каквог заробљеништва није тако тешко побјећи као из тог у којој индивидуа сама себе држи заробљеном!“ Неслобода, неистина, оно демонско је затворено и овиси управо о ономе против чега се затвара. Неслобода је управо у непрекидној борби против слободе, неистина је у сталном побијању истине, зло је у непрестаној борби против добра. Обратно, слобода се не равна из односа према сужањству, истина се не мјери неистином, добро се не показује опирући се злу.
Гдје се онда отвара слобода? Зачудно, тамо гдје није посриједи избор између двију или више могућности, него избор једнога. Слобода се отвара у тренутку када човјек бира самога себе онаквим какав јесте, када бира себе као биће које свагда има могућност да себе изабере. Не када се одлучује између различитих могућности које би можда могао реализирати, него када бира себе онаквим какав уистину јесте и са свим што јесте! У том тренутку избора самога себе или самоизбора човјек ступа у слободу, присваја самога себе: „Кад се све стиша око човјека, свечано као звјездана ноћ, када је душа у цијелом свијету сама са собом, онда се она не сусреће са изванредним човјеком, него са самом силом вјечном. То је као када би се небо отворило. И човјек бира самог себе или, штавише, присваја себе сама. Тада је душа угледала нешто најузвишеније – нешто што смртно око не може видјети, што се никада не може заборавити. Човјек није постао нешто друго него што је био, већ постаје он сам.“
Из изгубљености долази к себи и улази у слободу. У успјелој формулацији Валтера Шулца (Walter Schulz) из његова дјела Кјеркегор: егзистенција и систем: „самоизбор (Selbstwahl) је захваћање себе као слободе, скок (Sprung) у слободу који се догађа из слободе“. А када човјек бира самога себе? У тренутку одлуке за добро. Одлука за зло је, дакако, вазда отворена. Но, она није на истој равни као одлука за добро. Одлуку за зло доносим из неслободе и њоме постајем још неслободнији. Зло које одабирем већ ме држи у заточеништву. Одлука за зло долази из робовања злу и вазда води само још већем сужањству. Кјеркегор ће зато излаз из стања неслободе и неистине у које човјек западне својом властитом кривицом видјети као дар што га доноси спаситељ, искупитељ и миритељ. Италијански филозоф Емануеле Северино, у својој Савременој филозофији, ту ситуацију овако интерпретира: „Човјек је исконски у неистини, и ако му је допуштено ући у истину… то се може догодити само ‘у одређеном тренутку’ времена захваљујући Учитељу који није само носилац истине, него који пружа и услове за њено разумијевање, и који дакле није пуки ‘Учитељ’, него и ‘Спаситељ’, ‘Искупитељ’, ‘Миритељ’, тј. има карактеристике што их хришћанство приписује Богу.“
Било како било, извјесно је тек да зло и добро нису на истој равни, да зло живи од борбе против добра, а да добро не живи од борбе против зла. Добро напросто кључа, кипи из себе сама. Бити слободан значи само једно: моћи се одлучити за добро!
Нама, у хоризонту пост-метафизике, ова Кјеркегорова лекција данас значи да се у односу спрам другог морамо ослонити на вјеру да његова доброта, доброта другог, претходи његовој злоби, да се добро враћа добрим и да зато зло неће превладати над добрим.
