Овај Васкрс, ове године, је посебан, зато што је могао и да не наступи. Окусили смо макар стоти део онога што су у своје време окусили апостоли. Апостоли уопште нису очекивали Васкрс, он уопште није требало да наступи, али је наступио.
Хвала Богу за то што смо се макар мало приближили том чуду, чуду Васкрса. Жене мироносице нису очекивале васкрсење, оне су ишле да помажу мртвог Христа. А онда ни апостоли нису поверовали женама мироносицама. А онда ни апостоли нису поверовали један другоме. А онда је апостол Тома другим апостолима рекао: „Па, и није ми баш убедљиво то што причате“. И сви су покушавали једни другима да отворе очи, али за тако нешто није могуће отворити очи другоме. Немогуће је отворити другоме очи за васкрсење зато што је само васкрсење немогуће. Како је могуће убедити другога у нешто што се не може догодити?
Али, Христос до нас допире тако што се пробија кроз наше празноверје, кроз решетке наше свести. Некада су Јудеји веровали у васкрсење. Били су то наивни људи који су мислили да је за дуг и срећан живот потребно живети вечно и живети на овој земљи. Њихова идеја вечног живота је гласила: живети овде на земљи, ићи у госте једни код других… Све у свему, као у Лао Цеовој Књизи пута и врлине, један потпуно земаљски рај. Зато су жалили за својим умрлима и говорили: али, како то, људи који су живели праведно, а ништа нису добили? И веровали су да ће се некада догодити васкрсење. Толико су у то веровали да, када је Христос разапет и више га није било, нису могли ни да замисле да се на томе све завршава. И да би им отворио очи, да би им показао да се не завршава све на томе, да, заправо, „живот живује“, како каже свети Јован Златоуст, Христос васкрсава, јавља им се и они кажу: „Заиста, заиста је тако!“ Живот није убијен, ни правда није убијена, ни милост, ни љубав, све то има најдубљи смисао, најдубљи корен у самом извору постојања, у његовом најдубљем извору.
Нама се данас чини да су наше емоције, наша расположења, нешто привидно и краткотрајно, као бура у пустињи која подиже тону песка, у хиљаду комбинација, таквих бура има милион и све су случајне. Али, нас ослушкује сам Господ Бог. И ако је он тада допро до Јевреја, пробијајући се кроз њихово празноверје, а затим је допирао и до пагана кроз чуда, као што знате да у историји Цркве има тако много чуда, тако много разних јављања – човек верује да Бог треба да му се јави и Бог му се јавља, неко верује да Бог треба да исцељује и да чини чуда и Бог исцељује и чини чуда; затим, у средњем веку људи су веровали да, ако постоји Бог, онда он треба да говори неке мудрости и настала је – веома, мора се рећи, солидна средњовековна хришћанска философија, развијено богословље. Другим речима, Бог се увлачи у оно празноверје у које људи верују и отуд нам маше руком.
Ми живимо у времену у којем не постоји језик сведочења, Бог не може да посведочи о себи у наше време јер, чак и ако истражујемо логичке трактате, ми у ствари не верујемо у логику, а ако нам се Бог јави, рећи ћемо: „Мора бити да сам померио памећу. Ако кажемо да нам Бог говори кроз неког конкретног свештеника, свештеник у то, наравно, верује, али ако у то верују и други, онда је то за нас већ секта. Ми, дакле, не допуштамо ништа од свега тога, ми говоримо: „То није могуће, то не треба да буде!“ И Бог више није, као некад, са оне стране решетака, кроз које некако ипак могао да се пробије, него иза глувог зида. Он сада само жуди за нама, а ми осећамо да тамо, иза зида, има Неко. И у свом доживљају васкрсења кажемо: „Господе, тако си се величанствено пробио и допро до Јевреја, дакле можеш да се пробијеш и до нас! Направићемо за тебе неки пролаз, можда тајни“. Наступа време када ће свако имати своју тајну религију у којој ће дозволити Богу да постоји, али на тако посебан начин да неће бити потребно, па чак ни могуће, говорити о томе другоме.
Бог присуствује у животу сваког од нас тако да то није могуће испричати. Ако имате такву религију, то значи да сте већ решили задатак. А ако још увек мислите да нешто треба испричати, а срамота вас је или вам је непријатно да причате, то значи да још увек нисте успели да решите задатак пуштања Бога у свој живот.
Васкрсење никада више неће бити као што је некад било. Никада више он неће васкрснути, показати нам своје ране, рећи: „Погледајте, овде сам прободен, овде сам рањен. Ево, видите, једем, пијем“. Тога више неће бити. Ми нисмо Јевреји првог века, ми смо, ето, житељи двадесет првог века до којих се није тако лако пробити. Јер, ако се пред нама појави човек са рупама на рукама, ми ћемо рећи: „Јасна ствар, католик, побегао са церемоније!“ Знате да католици имају ту церемонију, нарочито развијене у Аргентини и у Шпанији, када људи вуку крст, неки праве рупе на шакама… Ако се неко такав пред нама појави, хоћемо ли рећи да је то Христос? Ма, какви, обичан католик, побегао са церемоније.
Христос, дакле, васкрсава, а ми не разумемо како је то могуће. Јевреји су у то могли поверовати и одмах укључити свој механизам: „Ако си ти васкрсао, онда то значи да ће сви ускоро васкрснути, да ће…“, и тако даље, то јест механизам узрока и последица. Они су, наравно, погрешили, али најважније је да су га макар на тај начин прихватили. Мислим да ће се наша душа постепено опустити, да ће омекшати и рећи: „У овом свету у којем је све безумље, зар и Бог не може да буде безумље? У овом свету у којем је све једва ухватљиво и изрециво, зар Бог заиста мора бити изречен, јасан и конкретан?“ Наравно да не мора. Једино конкретно што имамо је благодатни огањ, а он увек силази. А разна чуда не силазе, не догађају се увек. И наша душа није увек спремна да нешто сиђе.
Али, хвала Богу што је ове године нама Васкрс ипак наступио, што смо имали богослужење… Иначе, да ли сте приметили на који начин свештеник у чину богослужења празнује Васкрс? Знате оне старе играчке на навијање, зечеве са добошима: навијеш га и он удара у добош… Свештеник, веома поштовани човек, обично два-три пута каже: „Опет и опет у миру Господу се помолимо…“, а на Васкрс то каже десет пута. То је као кад до краја навијете зеца: све што уме је да удара у добош и да удара још јаче и дуже. Тако и свештеник понавља: „опет и опет, опет и опет, опет и опет…“ Колико смо данас имали малих јектенија? Е, то значи да се свештеник радује. Он има линеарну функцију: све што може је да више пута изађе из олтара, машући кандилом. Видите како је то код нас, ми имамо веома уске оквире исказивања радости.
Хвала Богу, наша култура нам осим тога даје још и могућност да седнемо за сто. И ми ћемо сада ту могућност искористити, да бисмо за тим широким столом личили на оне који… Не желим да кажем: на оне који су тада седели за трпезом са Богом, већ – на оне који се данас радују да једни другима кажу: Христос васкрсе – ваистину васкрсе!
Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 17. 4. 2023.
Превод: Иван С. Недић и Јелена В. Недић
