Отац Вјачеслав Рубски
А када чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју. И оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим, да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти светлост засија“. Од тада поче Исус проповедати и говорити: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4, 12–17)
Овај јеванђелски одломак је испуњен надом у нешто што се никада неће остварити, и та нада је предивна. Цитира се Исаија, који каже да је земља Завулонова и земља Нефталимова (то су два јеврејска племена) благословена зато што је угледала велику светлост и просветлила се. Међутим, ако се данас распитамо како живе земља Завулонова и земља Нефталимова, а то је север Израела, сазнаћемо да тамо живе углавном Јевреји и муслимани, док хришћана тамо има само седам процената, па и то су „јеретици, шизматици, расколници“, који не поштују „далековод“ благодати који иде из Кијева, или већ одакле – нисам у току…
Укратко, ако Христа меримо прагматично, он није ни за шта. Када чују речи: „Приближило се Царство небеско“, наши људи, да би сачували светост Јеванђеља, поступају као у оној изреци: „Боље урадити посао добро али никада, него одмах па барем некако“. И испада да се Царство небеско одлаже, одлаже, одлаже… Христос је говорио: „Приближило се вама“ – тако је говорио својим савременицима, а ми кажемо: „Ма, какви, није оно још наступило!“ Ми , напротив, говоримо да је сада царство таме, сатане, бог века овога помрачио је умове, итд. итсл. „Свет у злу лежи“, кажу хришћани. Па, је ли се приближило или се удаљило?!
Овде ће нам помоћи стара, длакава тетка психологија. Она ће нам рећи: „Знате зашто хришћани тако говоре? Зато што желе да сачувају простор светиње“. Хришћани не виде светост у стварном животу, зато је и цртају негде тамо далеко, што даље, да се не би разочарали. Хришћани говоре: „Царство Божије ће обавезно доћи, али после“. После, после… и, ево, већ две хиљаде година прошло. А Христос је рекао: „Приближило се!“
У чему је ствар? „Царство Божије је међу вама“, каже Христос, „ево га, овде је“. Али, ми Христа гледамо прагматично, ми смо следбеници прагматизма, ми кажемо: „А шта ћемо ми имати од тога?“ Када говоримо о Богу и односу са Богом, ми најчешће говоримо о томе како он делује у нашем животу, како нам помаже… Разумете, ако Бога гледамо прагматично, онда, када нам он помаже, снажан ефекат наше усхићености тиме што нам је то помогло за нас замењује Бога, и ми то називамо „бог“. Размислите, рецимо, да ли је жени чија је рука била сасушена било лако да схвати ко је Исус из Назарета, кад се онако погрбљена, у капернаумској синагоги, одједном исправила, исцелила – зар јој је лако било да схвати, ако је била потпуно усхићена оним што се са њом догодило? Усхићеност чудом, усхићеност исцељењем – то је нешто што заклања Бога, а не нешто што га открива. Кад бисте лежали парализовани тридесет осам година, а онда одједном устали, усхићење тиме што поново ходате не би вам открило Бога, него би га заувек заклонило. Јер, то је веома снажан доживљај који не дозвољава да се било шта сазна осим самог тог доживљаја. Такав доживљај не открива, он само заклања.
Бог је оно пред чиме се треба зауставити. Знате, ми смо као животиње које не могу да погледају увис, као на пример оклопник, ако сте чули за ту животињу, или свиња. Те животиње не могу да уздигну главу ка небу, оне могу да виде сунце само у бари. Али, ако свиња почне да пије из те баре, престаће да види сунце. У једном тренутку се треба зауставити пред лицем Божијим и не користити га – тада ћемо дознати шта је Царство Божије. Царство Божије је посматрање Бога међу нама. Царство Божије није нешто што се одлаже за после, јер одлагање је само бесконачно лагање себе. Царство Божије је оно што данас треба да препознамо. Ви ћете рећи: „Какво је ово Царство Божије, ово су неке руине, рушевине, ово је карикатура, исмевање Царства Божијег“. Да, управо ове рушевине и јесу Царство Божије! И управо је зато Христос изгледао као богохулник. Он је покушавао да приземљи сва та очекивања и да каже: „Ево, тело и крв, хлеб и вино, ево, ми: међу нама је Царство Божије!“
Наравно, човеку је тешко да одустане од добро урађене ствари, макар она никад и не била урађена, и да је замени за ствар која је урађена данас, па барем некако. Али, мораћемо то да учинимо. Мораћемо да кажемо: „Господе, нећемо више заклањати наш однос са тобом нашим молбама; јер, шта ако их испуниш, па ми не пођемо за тобом, Христом, него за хлебом, за чудом, за коришћу, или чак за обећањем?“ Колико је људи који су пошли за обећањима лажних пророка? Они су ишли за обећањем. Па и ми, ако испред себе носимо обећање будућег Царства Божијег, за чим онда идемо? За обећањем! А зар је Бог обећање? Не, Бог није обећање. Бог није ни чудо, зато што од чуда добијамо само усхићење.
Да бисмо схватили шта је Бог, треба да застанемо пред баром и да не пијемо из ње, него да погледамо то сунце док се одражава у малој барици наше свести. Не треба да покушавамо да га потчинимо себи, да га искористимо у своју корист или, можда, за самопрекоревање. Када то више не будемо покушавали, видећемо да управо ово наше сабрање обичних људи Бог може да воли свим срцем. То је чудо Божијег саприсуства нашем сабрању, чудо када не разумемо због чега и ради чега, јер коначно заустављамо тај апарат коришћења: зашто, с којим циљем, куда ме то води и шта ће ми то дати? То су питања која су самлела сав духовни живот хришћана. Хришћани су се претворили у копаче и пекаре који копају и пеку само да би нешто добили.
Христос проповеда нешто што се не зна шта је. „Покајте се“ значи измените се, постаните другачији. „Приближило се Царство Божије“, проповеда сиромашни проповедник из Назарета који се недавно настанио у Капернауму. Људи су могли да му приговоре, и вероватно су му приговарали, али са прагматичног становишта. Они су били прагматични и на нивоу прагматичности су га победили.
Данас се овај одломак из Јеванђеља чита управо зато: да изнова и изнова будемо Христови слушаоци, не бисмо ли, можда, баш данас чули шта он заправо хоће да нам каже, и уместо: „Господе, помилуј“ рекли само: „Господе!“ То ништа не значи, то не значи да он нешто треба да уради, чак ни да помилује. Али, сâмо чудо његовог саприсуства са нама и јесте Царство Божије. Можда ће ово некоме звучати као обесвећење, као спуштање нивоа очекивања, али још једном кажем: што су очекивања виша, то Бог постаје невидљивији, јер људи иду за високим очекивањима, а очекивања нису реалност, очекивања су очекивања. Очекивање није Бог, очекивање није будућност, очекивање је само очекивање. А ми смо луди за својим очекивањима и идемо за њима.
Ви, пак, немојте ништа очекивати. И онда ће се, можда, открити Онај који је рекао: „Приближило се Царство Божије“.
Извор: Јутјуб-канал оца Вјачеслава Рубског
Превод: Иван С. Недић, Јелена В. Недић
