Ovaj Vaskrs, ove godine, je poseban, zato što je mogao i da ne nastupi. Okusili smo makar stoti deo onoga što su u svoje vreme okusili apostoli. Apostoli uopšte nisu očekivali Vaskrs, on uopšte nije trebalo da nastupi, ali je nastupio.
Hvala Bogu za to što smo se makar malo približili tom čudu, čudu Vaskrsa. Žene mironosice nisu očekivale vaskrsenje, one su išle da pomažu mrtvog Hrista. A onda ni apostoli nisu poverovali ženama mironosicama. A onda ni apostoli nisu poverovali jedan drugome. A onda je apostol Toma drugim apostolima rekao: „Pa, i nije mi baš ubedljivo to što pričate“. I svi su pokušavali jedni drugima da otvore oči, ali za tako nešto nije moguće otvoriti oči drugome. Nemoguće je otvoriti drugome oči za vaskrsenje zato što je samo vaskrsenje nemoguće. Kako je moguće ubediti drugoga u nešto što se ne može dogoditi?
Ali, Hristos do nas dopire tako što se probija kroz naše praznoverje, kroz rešetke naše svesti. Nekada su Judeji verovali u vaskrsenje. Bili su to naivni ljudi koji su mislili da je za dug i srećan život potrebno živeti večno i živeti na ovoj zemlji. Njihova ideja večnog života je glasila: živeti ovde na zemlji, ići u goste jedni kod drugih… Sve u svemu, kao u Lao Ceovoj Knjizi puta i vrline, jedan potpuno zemaljski raj. Zato su žalili za svojim umrlima i govorili: ali, kako to, ljudi koji su živeli pravedno, a ništa nisu dobili? I verovali su da će se nekada dogoditi vaskrsenje. Toliko su u to verovali da, kada je Hristos razapet i više ga nije bilo, nisu mogli ni da zamisle da se na tome sve završava. I da bi im otvorio oči, da bi im pokazao da se ne završava sve na tome, da, zapravo, „život živuje“, kako kaže sveti Jovan Zlatoust, Hristos vaskrsava, javlja im se i oni kažu: „Zaista, zaista je tako!“ Život nije ubijen, ni pravda nije ubijena, ni milost, ni ljubav, sve to ima najdublji smisao, najdublji koren u samom izvoru postojanja, u njegovom najdubljem izvoru.
Nama se danas čini da su naše emocije, naša raspoloženja, nešto prividno i kratkotrajno, kao bura u pustinji koja podiže tonu peska, u hiljadu kombinacija, takvih bura ima milion i sve su slučajne. Ali, nas osluškuje sam Gospod Bog. I ako je on tada dopro do Jevreja, probijajući se kroz njihovo praznoverje, a zatim je dopirao i do pagana kroz čuda, kao što znate da u istoriji Crkve ima tako mnogo čuda, tako mnogo raznih javljanja – čovek veruje da Bog treba da mu se javi i Bog mu se javlja, neko veruje da Bog treba da isceljuje i da čini čuda i Bog isceljuje i čini čuda; zatim, u srednjem veku ljudi su verovali da, ako postoji Bog, onda on treba da govori neke mudrosti i nastala je – veoma, mora se reći, solidna srednjovekovna hrišćanska filosofija, razvijeno bogoslovlje. Drugim rečima, Bog se uvlači u ono praznoverje u koje ljudi veruju i otud nam maše rukom.
Mi živimo u vremenu u kojem ne postoji jezik svedočenja, Bog ne može da posvedoči o sebi u naše vreme jer, čak i ako istražujemo logičke traktate, mi u stvari ne verujemo u logiku, a ako nam se Bog javi, reći ćemo: „Mora biti da sam pomerio pameću. Ako kažemo da nam Bog govori kroz nekog konkretnog sveštenika, sveštenik u to, naravno, veruje, ali ako u to veruju i drugi, onda je to za nas već sekta. Mi, dakle, ne dopuštamo ništa od svega toga, mi govorimo: „To nije moguće, to ne treba da bude!“ I Bog više nije, kao nekad, sa one strane rešetaka, kroz koje nekako ipak mogao da se probije, nego iza gluvog zida. On sada samo žudi za nama, a mi osećamo da tamo, iza zida, ima Neko. I u svom doživljaju vaskrsenja kažemo: „Gospode, tako si se veličanstveno probio i dopro do Jevreja, dakle možeš da se probiješ i do nas! Napravićemo za tebe neki prolaz, možda tajni“. Nastupa vreme kada će svako imati svoju tajnu religiju u kojoj će dozvoliti Bogu da postoji, ali na tako poseban način da neće biti potrebno, pa čak ni moguće, govoriti o tome drugome.
Bog prisustvuje u životu svakog od nas tako da to nije moguće ispričati. Ako imate takvu religiju, to znači da ste već rešili zadatak. A ako još uvek mislite da nešto treba ispričati, a sramota vas je ili vam je neprijatno da pričate, to znači da još uvek niste uspeli da rešite zadatak puštanja Boga u svoj život.
Vaskrsenje nikada više neće biti kao što je nekad bilo. Nikada više on neće vaskrsnuti, pokazati nam svoje rane, reći: „Pogledajte, ovde sam proboden, ovde sam ranjen. Evo, vidite, jedem, pijem“. Toga više neće biti. Mi nismo Jevreji prvog veka, mi smo, eto, žitelji dvadeset prvog veka do kojih se nije tako lako probiti. Jer, ako se pred nama pojavi čovek sa rupama na rukama, mi ćemo reći: „Jasna stvar, katolik, pobegao sa ceremonije!“ Znate da katolici imaju tu ceremoniju, naročito razvijene u Argentini i u Španiji, kada ljudi vuku krst, neki prave rupe na šakama… Ako se neko takav pred nama pojavi, hoćemo li reći da je to Hristos? Ma, kakvi, običan katolik, pobegao sa ceremonije.
Hristos, dakle, vaskrsava, a mi ne razumemo kako je to moguće. Jevreji su u to mogli poverovati i odmah uključiti svoj mehanizam: „Ako si ti vaskrsao, onda to znači da će svi uskoro vaskrsnuti, da će…“, i tako dalje, to jest mehanizam uzroka i posledica. Oni su, naravno, pogrešili, ali najvažnije je da su ga makar na taj način prihvatili. Mislim da će se naša duša postepeno opustiti, da će omekšati i reći: „U ovom svetu u kojem je sve bezumlje, zar i Bog ne može da bude bezumlje? U ovom svetu u kojem je sve jedva uhvatljivo i izrecivo, zar Bog zaista mora biti izrečen, jasan i konkretan?“ Naravno da ne mora. Jedino konkretno što imamo je blagodatni oganj, a on uvek silazi. A razna čuda ne silaze, ne događaju se uvek. I naša duša nije uvek spremna da nešto siđe.
Ali, hvala Bogu što je ove godine nama Vaskrs ipak nastupio, što smo imali bogosluženje… Inače, da li ste primetili na koji način sveštenik u činu bogosluženja praznuje Vaskrs? Znate one stare igračke na navijanje, zečeve sa dobošima: naviješ ga i on udara u doboš… Sveštenik, veoma poštovani čovek, obično dva-tri puta kaže: „Opet i opet u miru Gospodu se pomolimo…“, a na Vaskrs to kaže deset puta. To je kao kad do kraja navijete zeca: sve što ume je da udara u doboš i da udara još jače i duže. Tako i sveštenik ponavlja: „opet i opet, opet i opet, opet i opet…“ Koliko smo danas imali malih jektenija? E, to znači da se sveštenik raduje. On ima linearnu funkciju: sve što može je da više puta izađe iz oltara, mašući kandilom. Vidite kako je to kod nas, mi imamo veoma uske okvire iskazivanja radosti.
Hvala Bogu, naša kultura nam osim toga daje još i mogućnost da sednemo za sto. I mi ćemo sada tu mogućnost iskoristiti, da bismo za tim širokim stolom ličili na one koji… Ne želim da kažem: na one koji su tada sedeli za trpezom sa Bogom, već – na one koji se danas raduju da jedni drugima kažu: Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!
Izvor: Jutjub-kanal protojereja Vjačeslava Rubskog, 17. 4. 2023.
Prevod: Ivan S. Nedić i Jelena V. Nedić
