Отац Вјачеслав Рубски
У име Оца и Сина и Светога Духа! Срећан празник свима!
Данас је посебан празник. Посебан је зато што је сав у зеленом. Ове зелене одежде које су на мени највише волим зато што их најмање облачим, свега двапут годишње. И то је празник.
Зашто се Педесетница тако зове? Зато што су Јевреји „једном давно изашли из Египта“, итд. Никако да се одвојимо од Јевреја! Они су се одвојили од Египта, а ми никако од њих да се одвојимо, упорно рачунамо педесети дан од Пасхе… И Бог им је дао синајски закон. Сећате се, на Синају: хука, ветар, гром, жбуње дрхти, излази Мојсије и даје закон.
На сличан начин у Делима апостолским описано је нарочито давање Светога Духа. То је као нови синајски закон и то је очигледна полемика са Јудејима: док су Јудеји добили Декалог, десет Божијих заповести, хришћани су добили Духа Светога. И док је Декалог веома конкретан, иако ми можда не знамо напамет свих десет заповести, давање Светога Духа је максимално неконкретно: силазе огњени језици, људи нешто почињу да говоре, други им кажу: „Ма, ви сте вероватно пијани од раног јутра…“ Али, управо то је нови закон – кад људи добијају нешто што чини да изгледају нејасно, али што чини да буду радосни. И, наравно, хришћани су испрва дар Светога Духа примили као стари рачуновођа, говорећи: „У реду, али шта ми имамо од тога? Аха, имамо аутоматски превод на друге језике! Сви говоримо на другим језицима“, итд. Хришћани нису примили Духа Светога. Покушали су да га филтрирају по ономе што би из њега могли извући: добра дела, чуда, говорење на језицима, огњена виђења… Али, то није Дух Свети, то су специјални ефекти којих има гомила и у паганству, којих је увек било и биће. Ако апостол Павле касније говори: „Дарови духа су то и то, то и то…“, можемо видети да тих дарова има колико хоћете и ван Јерусалима, и ван Јудеје, и ван хришћанства. Љубав, радост, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање… Тога свуда има колико хоћете, а у атеизму и понајвише! Испада да је хришћанима дат Дух, а они су ухватили неке ефекте који постоје и без Духа и који су најобичније људске ствари: кротост, уздржање и томе слично, то је увек постојало.
Као да мрежом покушавамо да ухватимо ветар. Није случајно да у трећој глави Јеванђеља по Јовану (чију смо седму главу данас читали) Исус каже: Дух свети је ветар, никад не знаш на коју страну ће да дуне и хоће ли уопште дунути. То је дар Духа. Али, ми нисмо примили Духа, и зато покушавамо да, упркос томе што нисмо примили Духа, кажемо: „Дајте ми гаранцију!“ Знамо да до данас многе православне Цркве говоре овако, на пример: благодат долази патријарху Кирилу, отуд долази у УПЦ, а ми је не пресипамо у ПЦУ, дакле благодат се излила на нас и ту се зауставила. Због чега нам је потребна та теорија? Зато што тражимо: дајте нам нешто разумљиво, дајте нам нешто мање-више логично, макар то више и није чудотворење. Ако је оно што се догодило на Педесетницу било давање Светога Духа, онда ми данас немамо Светога Духа и мораћете се сложити са овом проповеди. Јер, ако се Свети Дух тада даровао на начин на који се даровао и ако је управо то Свети Дух, онда ми данас – шта? Немамо Светога Духа! Јер ми стално отварамо Гугл транслејт, тражимо превод…
Испада да, ако ми данас не примимо специјалне ефекте, разне форе које су биле модерне у свим временима и у свим народима, као што су морал, етика, јунаштво… него примимо самога Духа, онда нећемо знати шта да поделимо са другима, шта да радимо. У другој глави Дела апостолских Петар изговара беседу и слушаоци га питају: „Шта да радимо?“ А он размишља: „Шта да им одговорим, како се уопште може одговорити на ово питање?“ Ако смо ми добили Светога Духа, шта да радимо? Питање је само по себи потпуно издајничко, оно претвара Светога Духа у некакав силогизам: ако сте добили Светога Духа, значи треба да радите то и то, дакле ако радите то и то добили сте Светога Духа. Не! Ако смо добили Светога Духа, значи нејасни смо другима. То се и дешава, да онај ко добије Светога Духа постане мало чудан, чак и самом себи. Човек може да пође у цркву и успут да помисли: „Зашто, уопште, идем у цркву? Зар то није потпуно глупо?“ Зар Бога нема код куће? Наравно да га има и код куће! Зар Бог не може да причести човека без хлеба и вина? Наравно да може! „Али, зашто онда идем у цркву?“ Из јуродства!
Треба да делимо са другима оно што можемо да делимо, да се радујемо ономе чему можемо да се радујемо и да се грлимо око онога око чега можемо да се грлимо, и није важно шта је то. Не треба да тражимо Светога Духа у ономе што чинимо, јер Дух Свети утиче на „животињу“ тако да она постаје таква као да није на свом месту. Бог је дао људима себе и људи су постали као животиње које се осећају као да нису на свом месту, помало узнемирене. Као јаје које се налази у котарици – ако га извадите и ставите на површину, оно почне да се котрља некуд, нарочито ако вам је кухињска радна површина крива, оно се скотрља и падне. Човек је сличан на некога ко није на свом месту, као да је померен. Бог је управо та наша помереност. И ми, сви померени, сви не на свом месту, сви не знајући рецепт за своју срећу, можемо око тога да се загрлимо и да кажемо: „Господе, ово си нам ти даровао, даровао си нам нешто што не можемо да препричамо“. Нека нас не уједињује нешто што можемо да кажемо, зато што ћемо у том случају вршити репресију једни над другима, већ оно што не можемо да кажемо; не нешто што можемо да поклонимо, зато што ћемо у том случају вршити репресију над онима који не поклањају, већ оно што не можемо да поклонимо, то јест Светога Духа.
Делимо, дакле, са другима оно што можемо да делимо и радујмо се ономе чему можемо да се делимо. Срећан вам празник!
Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 5. 6. 2023.
Превод: Иван С. Недић, Јелена В. Недић
