Јежи Новосјелски, Апстракција, 1998.
Уметност увек настаје у неком контексту, а тај контекст је пре културни него природни или чак друштвени. За културне односе можемо рећи да су друштвени односи преобликовани вредностима, идејама и, наравно, симболима и језиком, односно (на само говорним) језицима. Културни односи су, тако гледано, друштвени односи усмерени ка неком смислу и у складу са извесним смислом, односно схватањем смисла, и на тај начин превазилазе, надилазе и трансформишу конкретан друштвени контекст у ком и са којим се развијају.
Уметност, дакле, настаје у неком контексту, али је стварају појединци или групе појединаца уједињених у поетичком чину, односно чину грађења извесног конкретно-чулног тварног ентитета чија фунција превазилази његову употребну вредност, добијајући симболичке, знаковне и, у крајњој линији, смислотворне конотације. Грађење као поетички чин, у складу са аристотеловским схватањем мимесиса, има важне спознајене, али и егзистенцијалне функције: уметност, као културно-историјски повлашћени производ и чин поетске изградње нам, тако, помаже да разумемо свет у ком живимо и себе у њему, али и да делује на оно што схватамо као целину нашег бића, које уједињује интелектуалне, осећајне и вољне делове наше личности, нашу рецептивну телесност-чулност, ка другом односећу осећајност и ка будућем отворену духовност.
Уметност свакако има везе са личношћу и са слободом, која је управо у овој способности надилажења друштвеног али и културног контекста у ком настаје. Тај контекст који се превазилази није само локални, национални или, на пример, идеолошки, него можда пре свега контекст наше свакодневне ситничавости, ситних сујета, самозаробљености у усвојеним ритуалима самозаборава које смо прихватили као друштвену, па чак и културну норму.
Друштво и култура свакако не могу да постоје без конвенција, норми и (наслеђених) форми, али у проблему је сваки појединац који их безупитно и нерефлектовано прихвата, уваја и репродукује, на њима без освешћеног и продуктивног остатка градећи сопствени идентитет. А уметност, ако је истинска, и која ни сама није лишена унутрашњих законитости и критеријума, репрезентује ту способност и тежњу човека да ниједну конвенцију, ниједан образац, форму или норму не прихвата здраво за готово, него да је преобликује, преиспитује, понекад – а зашто да не? – и одбацује. Јер ништа толико не убија уметност, као уосталом ни живот, као бесплодно понављење, које је последица немог прихватања неминовности палог света.
Ако су ова неминовност, ситничавост и самозаробљеност универзалне одлике „овог света“, без обзира на конкретан друштвени или културни контекст, њихово преиспитивање, један дубоки и готово инстинктивни отпор према њима је можда једина истинска универзалност уметности. А за њу је одговорна конкретна поједничаност човека-ствараоца, жељног слободе, обећане пре свих времена васкрсном жртвом, и омогућена логосима, који су свуда, и који су уписани у саму основу стварања, па тиме и стваралаштва, који су једини истински „кодови“ Божијег света, чија је ова сада-и-овде палост само привремено (временито) стање.
