Тодор Митровић, Излазак из Египта, 2007.
О смрти Херман Брох пише баш у есеју и уметности, где покушава да разграничи истинску уметност од кича и као главни критеријум издваја однос према смрти. Кич не само да улепшава стварност, он тежи стабилности – уљуљкавајући конзументе у једном дефинисаном и што безболнијем виђењу стварности. А јасно је да у тој пројектованој безболности места за искуство смрти, истинско проживљено искуство и суочавање са њом – нема.
Брох наводи анегдоту о старом полуслепом Јеврејину који иде код чувеног рабина, за кога се верује да слепе људе може да учини видовитим. Јеврејин, дакле још не сасвим слеп, своју жељу да се походи рабина објашњава следећим речима: „Зар не схваташ? Кад будем стајао пред њим тако великим и моћним, ослепећу, а онда ће ме од излечити и учинити видовитим“.
Тако и истинска уметност, сматра Брох, „засењује човека до слепила и чини га видовитим“, док кич успављује и својим блештавилом заклања све оно што је иза појавног лика ствари, будућност и, најзад, смрт, у чему је можда његова главна привлачност за нас преплашене.
„Лице смрти је највећи инспиратор – каже немачки писац – Све што се зове вредност и што заслужује да се тако зове, смера на превазилажење и превладавање смрти. Смрт је права невредност, невредност по себи, којој треба супротставити вредност живота.“
Права уметност у том смислу не само да није улепшавање него ни уљуљкивање и, премда има своје традиције и поновљиве обрасце, никада не може гарантовати, заговарати или нудити стабилност. Нисмо на стабилним ногама на овом свету и свака друга тврдња је лаж. Права уметност нам отвара очи пред (само)заваравањима о трајности пролазних ствари и помаже да се носимо с њом и некако издржимо.
А шта друго нуди наша вера, ако не у основи то исто? Исто ће нам бити у овој палости веровали или не веровали, ту никаква магија не помаже, али може да буде нешто другачије у нашем односу према томе, у вери да у свим тим губицима, невољама и испразностима ипак има неког смисла, који је у основи недоказив, и баш из тог разлога је ствар вере.
Кич у вери је тако опаснији него кич у уметности, онолико колико је вера опаснија од уметности, колико дубље засеца у лаж света. Лажна утешност, тријумфализам, морални ригоризам су агенти стабилности, агенти овог света који је лаж и обмана, а не агенти Божији, дело и траг Духа Светога.
Јер како другачије уздати се само и једино у Бога, препустити се вољи Његовој, прихватити свој крст, не осуђивати, ако се ичему још надамо од света, од људи, од себе самих? Ако се за било шта ухватимо – идеологија вреба, лаж вреба и насиље. И коначно, вреба смрт, оне од којих смо толико скретали поглед, хватајући се за ствари овога света, препуштајући своју одговорност другима, истичући себе и унижавајући друге. А смрт чека и не прашта, и избећи јој нећемо.
Уметност нас сама по себи не може спасти, али можда нас може довољно засенити, заслепети, да нас наведе да после тога прогледамо. Прогледамо макар за пролазност овог света и времена, а за зрење ствари невидљивих, „красота рајских“, потребан је један другачији поглед и вид, кога без вере нема. Без реза који направимо дубоко у себи одлучујући се да овако више не може и да ово, овај свет и оно што смо до сада сматрали да смо ми, није наш истински пут. И отиснемо се, не безглаво и не било куда, али не и тако да нам логика овог света одређује критеријуме стабилности и правце кретања, него – за Христом и са Христом, нетремице, који је Живот.
