Todor Mitrović, Izlazak iz Egipta, 2007.
O smrti Herman Broh piše baš u eseju i umetnosti, gde pokušava da razgraniči istinsku umetnost od kiča i kao glavni kriterijum izdvaja odnos prema smrti. Kič ne samo da ulepšava stvarnost, on teži stabilnosti – uljuljkavajući konzumente u jednom definisanom i što bezbolnijem viđenju stvarnosti. A jasno je da u toj projektovanoj bezbolnosti mesta za iskustvo smrti, istinsko proživljeno iskustvo i suočavanje sa njom – nema.
Broh navodi anegdotu o starom poluslepom Jevrejinu koji ide kod čuvenog rabina, za koga se veruje da slepe ljude može da učini vidovitim. Jevrejin, dakle još ne sasvim slep, svoju želju da se pohodi rabina objašnjava sledećim rečima: „Zar ne shvataš? Kad budem stajao pred njim tako velikim i moćnim, oslepeću, a onda će me od izlečiti i učiniti vidovitim“.
Tako i istinska umetnost, smatra Broh, „zasenjuje čoveka do slepila i čini ga vidovitim“, dok kič uspavljuje i svojim bleštavilom zaklanja sve ono što je iza pojavnog lika stvari, budućnost i, najzad, smrt, u čemu je možda njegova glavna privlačnost za nas preplašene.
„Lice smrti je najveći inspirator – kaže nemački pisac – Sve što se zove vrednost i što zaslužuje da se tako zove, smera na prevazilaženje i prevladavanje smrti. Smrt je prava nevrednost, nevrednost po sebi, kojoj treba suprotstaviti vrednost života.“
Prava umetnost u tom smislu ne samo da nije ulepšavanje nego ni uljuljkivanje i, premda ima svoje tradicije i ponovljive obrasce, nikada ne može garantovati, zagovarati ili nuditi stabilnost. Nismo na stabilnim nogama na ovom svetu i svaka druga tvrdnja je laž. Prava umetnost nam otvara oči pred (samo)zavaravanjima o trajnosti prolaznih stvari i pomaže da se nosimo s njom i nekako izdržimo.
A šta drugo nudi naša vera, ako ne u osnovi to isto? Isto će nam biti u ovoj palosti verovali ili ne verovali, tu nikakva magija ne pomaže, ali može da bude nešto drugačije u našem odnosu prema tome, u veri da u svim tim gubicima, nevoljama i ispraznostima ipak ima nekog smisla, koji je u osnovi nedokaziv, i baš iz tog razloga je stvar vere.
Kič u veri je tako opasniji nego kič u umetnosti, onoliko koliko je vera opasnija od umetnosti, koliko dublje zaseca u laž sveta. Lažna utešnost, trijumfalizam, moralni rigorizam su agenti stabilnosti, agenti ovog sveta koji je laž i obmana, a ne agenti Božiji, delo i trag Duha Svetoga.
Jer kako drugačije uzdati se samo i jedino u Boga, prepustiti se volji Njegovoj, prihvatiti svoj krst, ne osuđivati, ako se ičemu još nadamo od sveta, od ljudi, od sebe samih? Ako se za bilo šta uhvatimo – ideologija vreba, laž vreba i nasilje. I konačno, vreba smrt, one od kojih smo toliko skretali pogled, hvatajući se za stvari ovoga sveta, prepuštajući svoju odgovornost drugima, ističući sebe i unižavajući druge. A smrt čeka i ne prašta, i izbeći joj nećemo.
Umetnost nas sama po sebi ne može spasti, ali možda nas može dovoljno zaseniti, zaslepeti, da nas navede da posle toga progledamo. Progledamo makar za prolaznost ovog sveta i vremena, a za zrenje stvari nevidljivih, „krasota rajskih“, potreban je jedan drugačiji pogled i vid, koga bez vere nema. Bez reza koji napravimo duboko u sebi odlučujući se da ovako više ne može i da ovo, ovaj svet i ono što smo do sada smatrali da smo mi, nije naš istinski put. I otisnemo se, ne bezglavo i ne bilo kuda, ali ne i tako da nam logika ovog sveta određuje kriterijume stabilnosti i pravce kretanja, nego – za Hristom i sa Hristom, netremice, koji je Život.
