Радујте се свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу. (1Сол 5, 16–18)
На свему захваљујте, учи нас Апостол. Дозволите ми, драга браћо и сестре, пријатељи и колеге, да се у пар ријечи задржим на овој заповијести и на ономе што нам доноси избор да је (не) слиједимо.
***
Ако од свега што се може бити бирате шта да будете, бирајте да будете захвални. Уколико можете да будете учитељ или ученик, свештеник или вјерник, мајка или отац, пророк или пјесник, брат или сестра… изаберите да будете захвална сестра, захвалан ученик, захвалан пјесник, захвалан свештеник…
Може бити да вам Бог није дао да будете много тога, али вам је засигурно дао да у томе што јесте, можете да будете захвални. И може се исто тако десити да управо бивајући захвални постајете оно што је одувијек требало да будете.
***
Ако сте били благословени да сретнете друге Христове сљедбенике, као што јесте, и да спознате на које се све начине Бог дотиче људског срца, не можете а да не будете захвални на томе. Ако сте били благословени тиме да се учите од својих учитеља, као што јесте, и да свједочите напорима других студената, не можете а да не одајете признање онима који се труде међу вама (1Сол 5, 12). Захваљујући другима на труду, у себи порађате жељу да се трудите и сами.
Међутим, још важније од тога, кроз све ове сусрете могли сте да се увјерите да је Бог градинар који ужива да своју башту одржава богатом и шароликом. Такође, могли сте да искусите како је лијепо бити један од драгоцјених цвјетова у том врту који је лијеп управо стога што је јединствен и незамјењив.
***
Ако сте били благословени, а засигурно јесте, да током претходних мјесеци стекнете пријатеља, да са њиме подијелите комад хљеба, понеки осмијех, или можда парче душе, не можете а да не заблагодарите на томе. Јер пријатељство је нит о коју се човјечанство држи над безданом нељубави. И пријатељ је ризничар који чува љепоту ваше душе.
Иако нам је заповједио да љубимо чак и непријатеље, Исус нас је заволио као своје пријатеље. Зато љубећи пријатеље постајете налик Богу, и спознајете зашто се не можете звати Христовим именом ако не изграђујете једни друге (1Сол 5, 11).
***
Ако сте патили за домом, а сигурно јесте, чезнули за породицом, пријатељима, својим двориштем, ријеком, мирисом родног града – будите захвални на тој чежњи. Јер морали сте да одете да бисте научили како да се вратите. Морали сте да изгубите себе у туђој земљи да бисте се поново пронашли у својој отаџбини.
Онда када то спознате, можете се напокон вратити својима и њиховом загрљају. Када сте не само на уснама него и у костима осјетили да без њих и нисте они који јесте. Тек пошто сте се лишили оних кроз које сте постали ти који јесте, научили сте колико се среће крије у томе да живите у миру међу собом (1Сол 5, 13). А на томе не можете а да не будете захвални.
***
Ако сте се осјетили тужним или усамљеним, прихватите своју тугу са захвалношћу. Јер та туга је ваша, и открива вам нешто од онога ко сте, али вам једнако казује и нешто о томе ко сте позвани да будете. Туга је мост на коме се дијете у вама, које је родила мати, грли са иконом по којој вас је саздао Бог.
Туга раздире душу и отвара пукотине у срцу. Међутим, ако погледате поближе, баш у њима угледаћете лице Бога који вам се смијеши и кроз њих вам маше. Ако смогнете снаге да обузети тугом ипак будете захвални, ви му тиме одмахујете и позивате га да уђе и у вашем срцу се настани.
И сада када сте то научили, када сте и сами тугом били рањени до дубине срца и бубрега, тек тада, и само тада, постајете спремни да тјешите малодушне (1Сол 5, 14).
***
Ако сте гријешили и падали – а ко је тај који није? – будите захвални и на томе. Јер гријех у вама порађа жеђ за Богом. Не требају здрави љекара него болесни, вели нам Син Божји (Лк 5, 31). Промашаји су ту да нас подуче смирењу. Док су они исправни настојали да Исуса учине својим посједом, знамењем сопствене праведности, он се увијек окруживао грешницима.
Гријех нас такође увјерава у то како је бесконачна пучине Божје милости, па и томе да и прије него што сте у слабостима својим згријешили, већ вам је опроштено. Ваш гријех никад није ни био само ваш. Њега је други узео од вас и приковао на крст онога дана када је свијет наново створен.
Једино ако сте и сами били слаби можете да знате тајну милосрђа и како је благородно подржавати слабе (1Сол 5, 14). Тек када у грудима окусите Божју великодушност и трпљење, научићете се да немате куд него да будете великодушни према свима (1Сол 1, 14).
***
Не морате да будете благодарни ни на чему. Бог од вас не захтјева захвалност. Он вам је нуди. На вама је да је примите и пустите да настани вашу душу како бисте у њој нашли мјеста за себе, за друге, за овај предивни свијет који настањујемо, па и за Бога самог.
Јер захвалност је божански језик. Ако тај језик говорите, онда говорите једини језик који је потребно знати да бисте били човјек.
Ако можете да будете само једно, бирајте да будете захвални. Ако имате тек толико снаге да учините једну ствар, да направите један покрет ума, тек један двиг срца, нека то буде чин захвалности – себи, пријатељима, учитељима, породици, непријатељима, птицама, планинама, виноградима, срндаћима, овој капели у којој се налазимо, и овом часу у коме заједно стојимо.
Свакоме и свему, драги пријатељи, заједно са Павлом, велим вам:
увијек будите захвални.
* Коментар на 1Сол 5, 12–28 изговорен 14. јуна 2023. приликом церемоније додјеле диплома свршеним мастер студентима на Екуменском Институту Светског Савета Цркава у Босеу.
Омаж о. Владану Перишићу
