Наталија Русецка, Распеће
Уметником се не постаје захваљујући патњи, иначе би сви који пате били уметници, а то је далеко од истине. Ипак, уметност, њено стварање или рецепција, може бити један од начина за осмишљавање патње. Верујемо да патњу треба осмислити да би се поднела, да бисмо могли даље. То најчешће подразумева о способности патње да нас наведе на промену, а сви ми би, признали то или не, желели да се променимо, јер је овај живот исувише бедан. Наравно, већина нас се никада неће променити: најчешће се само једну илузију заменити другом или се напросто уклопити тамо где раније нису.
Патња неспорно сваког човека, па и уметника, може да наведе да се увери у непостојаност и крхкост свега на овом свету и да се од служења пролазним моћима, задовољствима и сујетама окрене ка нечему што ће доживети као трајно, и тиме смислено. Још боље ако му увиђање да има важнијих ствари од материјалне сигурности помогне да се суочи са у просеку слабом економском одрживошћу уметничког посла.
Ако има среће, живот ће га научити да је највећа патња недостатак љубави и разумевања са блиским људима, отврдлост сопственог (не туђег!) срца, па да схвати ону лепу могућност уметности да се служи једним другачијим начином разумевања људи и општења са њима, отворенијим и слободнијим, који се пре обраћа њиховој „души“ него маскама које користе у уобичајеној друштвеној комуникацији, чак и унутар сопствених породица. Увек су ми били сумњиви људи који се баве уметношћу а на умеју да вас саслушају, да се истински заинтересују за неког, да превладају лични интерес и друштвену позицију као руководећи оријентир у друштвеном деловању.
Наравно, патња не мора да нас научи да разумемо патњу других, често је сасвим супротно, уме да нас затвори и огорчи, да нас окрене против оних за које мислимо да су срећници. Благословен је онај кога ипак научи, бар на неко време, док нас живот поново не наведе на једну од толиких странпутица.
Дотад не треба лагати себе да патње неће бити и да је нећемо осећати само ако довољно снажно верујемо или ако смо „добри људи“. Нити да ћемо оваквим или онаквим чињењем или нечињењем, мислима или уверењима досећи стање без патње још док смо на овом свету. То је, како верујемо, могуће тек после „века овога“, а како ће ти изгледати не можемо ни да замислимо. А до тамо се не може без проласка кроз двери смрти, те патње над патњама, чије су друге патње тек одјеци који је најављују.
Зато у оном васкрном „Радује се“ не би смело да буде никакве сентименталности и тријумфализма, и има смисла само ако га изговара онај који пати или је свестан патње, и који све препушта Богу и будућем веку, знајући да без обзира на све „заслуге“ нема никаквог права да се нада ичему другачијем од оног кроз шта пролазе сви људи, овакви или онакви, одавде или оданде. Јер, како нас учи Јов, наши критеријуми су погрешни.
Тек кад то схватимо могуће је ваљда истински поднети патњу, јер ником више не судимо. А и уметност је најлепша када не суди.
