Natalija Rusecka, Raspeće
Umetnikom se ne postaje zahvaljujući patnji, inače bi svi koji pate bili umetnici, a to je daleko od istine. Ipak, umetnost, njeno stvaranje ili recepcija, može biti jedan od načina za osmišljavanje patnje. Verujemo da patnju treba osmisliti da bi se podnela, da bismo mogli dalje. To najčešće podrazumeva o sposobnosti patnje da nas navede na promenu, a svi mi bi, priznali to ili ne, želeli da se promenimo, jer je ovaj život isuviše bedan. Naravno, većina nas se nikada neće promeniti: najčešće se samo jednu iluziju zameniti drugom ili se naprosto uklopiti tamo gde ranije nisu.
Patnja nesporno svakog čoveka, pa i umetnika, može da navede da se uveri u nepostojanost i krhkost svega na ovom svetu i da se od služenja prolaznim moćima, zadovoljstvima i sujetama okrene ka nečemu što će doživeti kao trajno, i time smisleno. Još bolje ako mu uviđanje da ima važnijih stvari od materijalne sigurnosti pomogne da se suoči sa u proseku slabom ekonomskom održivošću umetničkog posla.
Ako ima sreće, život će ga naučiti da je najveća patnja nedostatak ljubavi i razumevanja sa bliskim ljudima, otvrdlost sopstvenog (ne tuđeg!) srca, pa da shvati onu lepu mogućnost umetnosti da se služi jednim drugačijim načinom razumevanja ljudi i opštenja sa njima, otvorenijim i slobodnijim, koji se pre obraća njihovoj „duši“ nego maskama koje koriste u uobičajenoj društvenoj komunikaciji, čak i unutar sopstvenih porodica. Uvek su mi bili sumnjivi ljudi koji se bave umetnošću a na umeju da vas saslušaju, da se istinski zainteresuju za nekog, da prevladaju lični interes i društvenu poziciju kao rukovodeći orijentir u društvenom delovanju.
Naravno, patnja ne mora da nas nauči da razumemo patnju drugih, često je sasvim suprotno, ume da nas zatvori i ogorči, da nas okrene protiv onih za koje mislimo da su srećnici. Blagosloven je onaj koga ipak nauči, bar na neko vreme, dok nas život ponovo ne navede na jednu od tolikih stranputica.
Dotad ne treba lagati sebe da patnje neće biti i da je nećemo osećati samo ako dovoljno snažno verujemo ili ako smo „dobri ljudi“. Niti da ćemo ovakvim ili onakvim činjenjem ili nečinjenjem, mislima ili uverenjima doseći stanje bez patnje još dok smo na ovom svetu. To je, kako verujemo, moguće tek posle „veka ovoga“, a kako će ti izgledati ne možemo ni da zamislimo. A do tamo se ne može bez prolaska kroz dveri smrti, te patnje nad patnjama, čije su druge patnje tek odjeci koji je najavljuju.
Zato u onom vaskrnom „Raduje se“ ne bi smelo da bude nikakve sentimentalnosti i trijumfalizma, i ima smisla samo ako ga izgovara onaj koji pati ili je svestan patnje, i koji sve prepušta Bogu i budućem veku, znajući da bez obzira na sve „zasluge“ nema nikakvog prava da se nada ičemu drugačijem od onog kroz šta prolaze svi ljudi, ovakvi ili onakvi, odavde ili odande. Jer, kako nas uči Jov, naši kriterijumi su pogrešni.
Tek kad to shvatimo moguće je valjda istinski podneti patnju, jer nikom više ne sudimo. A i umetnost je najlepša kada ne sudi.
