Уметност и опасност

Често смо могло да чујемо да уметност има неке везе са опасношћу, односно, да је опасно бити уметник или да уметност може бити опасна за неког и за нешто, не само за уметника, него и за читаоца, власт, друштво, ове или оне светоназоре, илузије, веровања. „Зајебано је бити писац“, рекао ми је недавно један наш старији и неправедно скрајнути књижевник, при чему свакако није мислио само на ону голу егзистенцијалну страну списатељског позива, која често не обезбеђује ни хлеб свакидашњи. Уметници су луде, будале, непоуздани и непрактични људи у очима масе, „Ђирил-философи“, како рече Радомир Константиновић, али опет их из неког разлога забрањују, кажњавају или награђују, што би требало да значи да носиоцима овосветске власти ипак могу бити корисни или штетни, што је једна од тајни власти, али – можда – и тајни уметности.

Мада, није то нека велика тајна, ако ћемо право. Свакој власти је потребна симболичка легитимизација, где ће њени чинови и одлуке бити прихваћени као нужни, неопходни, једино могући, оправдани. Јер свака власт, макар и она која не подразумева партиципацију широких слојева, трага за легитимитетом, који никада не може бити голо насиље. Насиље – то да, али не голо, не без извесне симболичке и идејно-вредносне обланде; бар не дугорочно.

А уметност томе може да послужи пре него наука или философија – напросто, јер је доступна већем броју људи и укључује искуствено-идентификацијски и емотивни моменат. Тамо где нема разрађеног тржишта уметности ни велике потрошачке базе та такву врсту производа, уметницима је макар и прећутан пристанак на пружање услуга одређеним носиоцима моћи (не обавезно државне, јер су и фондови итекако значајан носилац моћи, који није без односа ка некој држави, не обавезно сопственој) један од ретких начина на извесно профитирање од уметничке делатности и достојанствену егзистенцију по грађанским мерилима.

Али, ако се оставимо тих очигледности, где се у највећој мери крије та опасност коју подразумева уметност, нарочито њено стварање? Од уметника се, најпре, очекује да прелази извесне границе, преступа, урања у нека искуства и стварности које нису свакоме доступне и за које није свако спреман. Уметник, с једне стране, искорачује преко граница прописаног, пожељног, задатог, уобичајеног, очекиваног, рутинског у односу према свету и, с друге, урања у свој унутрашњи свет. Код правог уметника једно без другог не иде.

Ако преступа само у односу на свет, без урањања у своје нутрине, дубоког самопреиспитивања, претвара се у пуког хроничара, идеолога, моралисту, резонера. Ако се само бави својим унутрашњим светом без комуникације и интересовања за друге људе, заједницу, друге спољашње светове, затвара се у идиосинкратску самодовољност, мастурбацију која може да има терапеутски ефекат за њега самог, али ни за кога другог, осим за некога ко дели ову или ону страст, али ту већ улазимо у домет психичке или физичке порнографије, што свакако није довољно за уметност.

И уосталом, да ли таква самодовољност уопште може представљати истинско урањање у себе, самоиспитивање, или је тек генератор илузија о себи и другима? Пре ово друго, мислим. Мастурбирање може да прија и да донесе привремено олакшање или опуштање, али не учи нас ни односу према другим људима, ни љубави, ни односу према самом себи, бар не после улоге које може да има у периоду адолесценције. Оно само производи илузије у којима ми можемо да будемо Рон Џереми или да чинимо оно што никада не бисмо у стварности, али шта тиме заправо сазнајемо о себи?

Ако напишемо причу у којој се, на пример, постављамо у позицију Рона Џеремија или Брента Коригана, већ према афинитетима,, то већ може да буде уметност, симболизација, рефлексија, која има уопштавајуће и комуникативно дејство које може да превазилази нашу затвореност и постане важна и другима, који можда не би желели да буду Рон Џереми, али им то „бити Рон Џереми“, кроз уметничку трансформацију, говори нешто о свету и о њима самима.

Самопреиспитивање, самоурањање, наш унутрашњи свет, за нас могу имати значаја само ако ох поставимо у однос, општење, ако их подвргнемо именовању, симбилизујемо, искажемо, макар муцаво и приближно, али преносећи оно најбитније и – најопасније. Јер најопасније јесте у нама самима.

У оном погледу у нашу нутрину коју отварамо за друге и у ономе што тај поглед отвара у њима самима. И у размицању и дестабилизацији граница и ослонаца света до којих такво отварање може да доведе.

У томе је опасност праве уметности, а не у баналности ове или оне цензуре, сујете, корупције, корпорације.

У томе је истински страх уметника и истинска његова храброст, а не у беспарици, гладовању, социјалној деградацији, коју нипошто не треба потценити, јер лако је о опасностима маштати у ситости и топлим собама. Хоћу да кажем, гладовати се може на много начина, и за то нам није потребна уметност. А праву уметност су стварали и гладни и сити, овакви или онакви, али одважни да се отворе на начин на који само уметношћу може, и због чега је она благо овог света. И због чега ће бити потребна док га је, и нас у њему.