Уметност и обмана

За уметност се често каже да је обмана, „лепа лаж“, у чему неки виде врлину а неки проблем са уметношћу, њен спознајни и чак етички дефицит. Уметност је обмана већ стога што је представа стварности, а не стварност сама, коју она деформише, филтрира на свој начин и ствара једну другу и другачију стварност, која понекад битно искривљава лик стварности као такве.

Али на исти начин се може рећи да је и сама стварност обмана, и немамо никаквих конкретних и несумњивих доказа да то није тако. Да стварност уопште не постоји или да макар не постоји на начин и у облику каквом је ми видимо. Такође, повезано са тим, да је наша перцепција стварности нужно ограничена и искривљена, дакле погрешна, па да и ако стварност заиста постоји, ми не перципирамо њен стварни лик.

Уметност, као естетска активност, дакле активност посредована чулима и усмерена стварању чулно опажљивих предмета, у оквиру једног комуникабилног, односно комуникацији доступног чина, неминовно претпоставља да сваки човек као појединац има неке перцепције и да те перцепције ипак имају извесно перцептивно и комуникационо јединство, јер у супротном ни стварање ни опажање створеног уопште не би било могуће и замисливо.

Ја видим „нешто“, уметнички преображавајући то нешто стварам чулно опажљив и комуникабилан предмет, који је доступан не само мојој, него и перцепцији потенцијално неограниченог броја појединаца, који су у стању да комуницирају и спознајно уопштавају и апстрахују перципирани уметнички предмет, односно своју представу тог предмета.

Уметници идеолози и уметници бирократе никада не доводе у питање стварност, али не стварност као такву, већ конструкцију или представу стварности која је у одређеној епохи доминантна, неупитна, пожељна. Они конструкцију виде као стварност саму и репродукују њен пожељан лик. Уметници рушиоци мисле да рушећи одређену конструкцију руше стварност саму и завршавају у нихилизму или деструкцији, која је итекако подложна манипулацијама од одређених центара моћи и интересних група, подложнија што је уметник мање свестан да је манипулисан.

Уметници, којих бисмо волели да их је више, разликују стварност и њене представе, они се представама, конструкцијама служе огољавајући њихов конструкцијски карактер, раскриљујући структуру обмане, и наслућујући праву стварност из ње, или, пак, себе виде као проводнике, сведоке истинске стварности, која изнутра подрива обману.

Из тог разлога, рекли бисмо, није потребно бранити уметност од оптужби да је обмана и лаж, јер и обмана може бити њено оружје. Уметност треба да буде скрупулозна према нашим (само)обманама, јер оне су често сав наш живот, и она једина танка грана којом се држимо на овом свету, и томе се не треба подсмевати. Уметност није ту да људе гура у амбис, остављајући их без, макар и лажне утехе – а утехе су по правилу лажне – јер ко има право на то, ко зна да је његово виђење једино исправно?!

И као уметници имамо некакву одговорност, према сваком појединачном човеку, таквом какав је, са свим обманама и лажима са којима живи, и не бисмо смели на себе да преузимамо оно што превазилази наше нејаке снаге, и да га гурамо у пропаст под видом буђења и ослобађања. С друге стране, само његова одговорност је у томе куда жели да иде и како ће се односити према ономе што му нудимо, због чега не би требало да га чешемо по ушима, охрабрујемо га у његовом самозадовољству, што је само друга врста смрти и понора.

Али најбоља уметност уме да нам пољуља наша самообмане и илузије, бомбастично или готово неприметно – легитимно је и једно и друго – али да нам ипак понуди могућност да наставимо даље и не потонемо, или макар се демонски не церакајући над нашим потонућем, за које остаје вероватноћа да је ипак само тренутно и да још можемо испливати ако не на обалу, оно на површину, ако не у спас, оно у наставак животне борбе.

Велика уметност нам шапуће једну тајанствену причу о вредности живота, о оној нити која нас повезује и чини да нисмо сами, да постоји једна дубља унутрашња сагласност међу нама. А кад знамо, кад се изнутра уверимо да нисмо сами – зашто бисмо тонули, зашто бисмо одустајали или уништавали себе и друге, макар и уз минимум неизбежних илузија.