Umetnost i obmana

Za umetnost se često kaže da je obmana, „lepa laž“, u čemu neki vide vrlinu a neki problem sa umetnošću, njen spoznajni i čak etički deficit. Umetnost je obmana već stoga što je predstava stvarnosti, a ne stvarnost sama, koju ona deformiše, filtrira na svoj način i stvara jednu drugu i drugačiju stvarnost, koja ponekad bitno iskrivljava lik stvarnosti kao takve.

Ali na isti način se može reći da je i sama stvarnost obmana, i nemamo nikakvih konkretnih i nesumnjivih dokaza da to nije tako. Da stvarnost uopšte ne postoji ili da makar ne postoji na način i u obliku kakvom je mi vidimo. Takođe, povezano sa tim, da je naša percepcija stvarnosti nužno ograničena i iskrivljena, dakle pogrešna, pa da i ako stvarnost zaista postoji, mi ne percipiramo njen stvarni lik.

Umetnost, kao estetska aktivnost, dakle aktivnost posredovana čulima i usmerena stvaranju čulno opažljivih predmeta, u okviru jednog komunikabilnog, odnosno komunikaciji dostupnog čina, neminovno pretpostavlja da svaki čovek kao pojedinac ima neke percepcije i da te percepcije ipak imaju izvesno perceptivno i komunikaciono jedinstvo, jer u suprotnom ni stvaranje ni opažanje stvorenog uopšte ne bi bilo moguće i zamislivo.

Ja vidim „nešto“, umetnički preobražavajući to nešto stvaram čulno opažljiv i komunikabilan predmet, koji je dostupan ne samo mojoj, nego i percepciji potencijalno neograničenog broja pojedinaca, koji su u stanju da komuniciraju i spoznajno uopštavaju i apstrahuju percipirani umetnički predmet, odnosno svoju predstavu tog predmeta.

Umetnici ideolozi i umetnici birokrate nikada ne dovode u pitanje stvarnost, ali ne stvarnost kao takvu, već konstrukciju ili predstavu stvarnosti koja je u određenoj epohi dominantna, neupitna, poželjna. Oni konstrukciju vide kao stvarnost samu i reprodukuju njen poželjan lik. Umetnici rušioci misle da rušeći određenu konstrukciju ruše stvarnost samu i završavaju u nihilizmu ili destrukciji, koja je itekako podložna manipulacijama od određenih centara moći i interesnih grupa, podložnija što je umetnik manje svestan da je manipulisan.

Umetnici, kojih bismo voleli da ih je više, razlikuju stvarnost i njene predstave, oni se predstavama, konstrukcijama služe ogoljavajući njihov konstrukcijski karakter, raskriljujući strukturu obmane, i naslućujući pravu stvarnost iz nje, ili, pak, sebe vide kao provodnike, svedoke istinske stvarnosti, koja iznutra podriva obmanu.

Iz tog razloga, rekli bismo, nije potrebno braniti umetnost od optužbi da je obmana i laž, jer i obmana može biti njeno oružje. Umetnost treba da bude skrupulozna prema našim (samo)obmanama, jer one su često sav naš život, i ona jedina tanka grana kojom se držimo na ovom svetu, i tome se ne treba podsmevati. Umetnost nije tu da ljude gura u ambis, ostavljajući ih bez, makar i lažne utehe – a utehe su po pravilu lažne – jer ko ima pravo na to, ko zna da je njegovo viđenje jedino ispravno?!

I kao umetnici imamo nekakvu odgovornost, prema svakom pojedinačnom čoveku, takvom kakav je, sa svim obmanama i lažima sa kojima živi, i ne bismo smeli na sebe da preuzimamo ono što prevazilazi naše nejake snage, i da ga guramo u propast pod vidom buđenja i oslobađanja. S druge strane, samo njegova odgovornost je u tome kuda želi da ide i kako će se odnositi prema onome što mu nudimo, zbog čega ne bi trebalo da ga češemo po ušima, ohrabrujemo ga u njegovom samozadovoljstvu, što je samo druga vrsta smrti i ponora.

Ali najbolja umetnost ume da nam poljulja naša samoobmane i iluzije, bombastično ili gotovo neprimetno – legitimno je i jedno i drugo – ali da nam ipak ponudi mogućnost da nastavimo dalje i ne potonemo, ili makar se demonski ne cerakajući nad našim potonućem, za koje ostaje verovatnoća da je ipak samo trenutno i da još možemo isplivati ako ne na obalu, ono na površinu, ako ne u spas, ono u nastavak životne borbe.

Velika umetnost nam šapuće jednu tajanstvenu priču o vrednosti života, o onoj niti koja nas povezuje i čini da nismo sami, da postoji jedna dublja unutrašnja saglasnost među nama. A kad znamo, kad se iznutra uverimo da nismo sami – zašto bismo tonuli, zašto bismo odustajali ili uništavali sebe i druge, makar i uz minimum neizbežnih iluzija.