Фридрих Ниче, лето 1899.
У једном од писама које је 1882. године упутио свом пријатељу Паулу Реу, а поводом своје опсесије младом Рускињом Лу Саломе, Ниче пише: „Опростите ми за ово, услед духовне болести, претерано надахнуто писаније!“
Независно од тадашњег Ничеовог психичког стања, оваква узгредна опаска из приватног писма на први поглед поставља, у романтизму и декаденцији иначе често тематизовано, питање односа између писања (уметности) и лудила. С тим што он овде у основи нема у виду уметнички или философски текст већ, рекосмо, приватно писмо, за које користи омаловажавајућу реч „писаније“. Такође, знамо да помућена стања свести, па макар и обичне неурозе или свакодневна усплахирења често рађају потребу за распричаношћу, брбљивошћу. Причамо јер само себе убеђујемо да ће све бити у реду, да бисмо себе држали на окупу и, што је можда најважније, да би нас други (неко) чуо о тиме нам пружио ако не утеху (јер превише је то тражити) већ потврду да постојимо, да смо и поред свог измештања из уобичајеног тока и даље ту, присутни и, још важније, видљиви.
Видљиви смо док се уклапамо у уобичајене перцептивне обрасце, конвенције, које су подједнако друштвени колико и психолошки феномен. А ако смо видљиви то значи да смо и даље нормални, да не кажем нормативни, способни и власни (овлашћени) за суђење и пресуђивање. Превише нас своју друштвену улогу мери према својој способности и „праву“ да суди другима. Понекад и себи, али само у виду друштвено пожељног идеала самоконтроле: „ја владам самим собом, дајте ми поверење“.
Овде, међутим, философ користи реч „надахнуто“, које додуше у комбинацији са „писанијем“ има најпре иронични призвук. Али иронија је тамо где, ипак, макар на тренутак и у магновењу видимо самог себе, али не знамо како да себи помогнемо. Падамо, клизамо се, а не знамо шта да радимо са свим тим, јер као да то пада, да проклизава неко други а не ми сами – превише је то одговорности за нашу крхкост. У писму Лу Саломе из исте године Ниче пише, у стиховима: „Без повратка? И не навише? / Ни за дивокозе нема стазе?“
Али најјача синтагма из ове узгредне реченице, свакако јача од иронијских конотација завршног обрта, је „духовна болест“. Дакле болест може, према Ничеу, или бар Ничеу из ове реченице, да биде узрок надахнутости, па макар и „писанија“?
Болесник је усамљен, измештен човек; његова перспектива је другачија, а извесна скромност му више приличи него гордост. Болестан човек, нарочито психички болестан не само да ствари види другачије, него их „види“ другачијом оптиком, која не мора бити урамљена на начин „нас нормалних“. Лудак измиче диктату моћи, господарима дискурса, свим тим дежурним и овлашћеним урамљивачима свести. То је честа „одбрана“ лудила у уметности, њиховог такорећи близанаштва. Помало већ заморна, јер рекло и се да романтизује лудило; да тражи лепоту и „овоземаљски“ смисао тамо где их једноставно нема. Лудак не мора бити наиван и неманипулативан, а Франкл каже да и у најтежим облицима схизофреније, на пример, и даље постоји могућност избора, односа према људима, стварима и догађајима, дакле и извесна, каква-таква слобода; можда заиста не мања од оне коју верујемо да имамо „ми нормални“.
Али оставимо сад то, јер Ниче не каже „душевна“ него „духовна болест“. А она би требало да се тиче наше неспособости општења са нечим што нас апсолутно превазилази; она се тиче одсуства нечега за „здраворазумске“, да не кажем „здраве“ људе, немогућег. Јер критеријуми лудила се мењају: Ниче је свакако постигао да се тврдња како је Бог мртав не сматра лудилом него философским исказом; а како рече један руски теолог, одавно смо навикли да сматрамо лудим оног ко би за себе рекао „ја сам Бог“ али не и оног који би рекао да Бог не постоји. Наравно, додајем, оног ко се понаша као да је Бог, али то не каже јавно, сасвим нормално прихватамо као свога, а временом ћемо, како ствари иду, све више.
И, најзад, на који начин тако схваћена „духовна болест“, као пре свега болест или криза смисла, може да подстакне распричаност, брбљивост, а о надахнутости да не говоримо? А зашто да не – јер чиме да се празнином и космичком самоћом окружен још за нешто ухвати оболели него речима, речима које су позив, призив, које као да позивају на или призивају одговор, неку подударност у празнинама мртве материје и још мртвије свести, неки логос бар помало налик на нашу већ готово угашену реч? Па макар било и брбљање, оно може бити нада, може нас можда једном упутити ка молитви, у којој може и да нема речи, али у којој свакако има односа, и то односа као таквог.
Ниче можда није био далеко од тога кад је говорио о стилу: „Оно прво што је неопходно је живот: стил треба да живи“ и „Стил треба да докаже да човек верује својим мислима и да их не мисли само, већ и да их осећа“. И најважније о стилу: „Стил треба да буде примерен у погледу сасвим одређене особе којој желиш да се представиш“. Стил је непоновљивост и живот. То је била Ничеова молитва. Која га, како смо видели – јер имамо привилегију историјске дистанце и накнадне памети – није спасила лудила, али шта ми опште знамо о спасености, ко смо да судимо о томе? „Свака спрчена гузица умислила да је Јупитер“, како рече Селин о болестима наше епохе. У ствари, о болести, највећој. Духовној, али која ипак може да надахњује – јер људи смо, деца Божија, и у нама су, поред свих наших зала, неки – макар и сасвим сићушни – логоси.
