Umetnost i ludilo

U jednom od pisama koje je 1882. godine uputio svom prijatelju Paulu Reu, a povodom svoje opsesije mladom Ruskinjom Lu Salome, Niče piše: „Oprostite mi za ovo, usled duhovne bolesti, preterano nadahnuto pisanije!“

Nezavisno od tadašnjeg Ničeovog psihičkog stanja, ovakva uzgredna opaska iz privatnog pisma na prvi pogled postavlja, u romantizmu i dekadenciji inače često tematizovano, pitanje odnosa između pisanja (umetnosti) i ludila. S tim što on ovde u osnovi nema u vidu umetnički ili filosofski tekst već, rekosmo, privatno pismo, za koje koristi omalovažavajuću reč „pisanije“. Takođe, znamo da pomućena stanja svesti, pa makar i obične neuroze ili svakodnevna usplahirenja često rađaju potrebu za raspričanošću, brbljivošću. Pričamo jer samo sebe ubeđujemo da će sve biti u redu, da bismo sebe držali na okupu i, što je možda najvažnije, da bi nas drugi (neko) čuo o time nam pružio ako ne utehu (jer previše je to tražiti) već potvrdu da postojimo, da smo i pored svog izmeštanja iz uobičajenog toka i dalje tu, prisutni i, još važnije, vidljivi.

Vidljivi smo dok se uklapamo u uobičajene perceptivne obrasce, konvencije, koje su podjednako društveni koliko i psihološki fenomen. A ako smo vidljivi to znači da smo i dalje normalni, da ne kažem normativni, sposobni i vlasni (ovlašćeni) za suđenje i presuđivanje. Previše nas svoju društvenu ulogu meri prema svojoj sposobnosti i „pravu“ da sudi drugima. Ponekad i sebi, ali samo u vidu društveno poželjnog ideala samokontrole: „ja vladam samim sobom, dajte mi poverenje“.

Ovde, međutim, filosof koristi reč „nadahnuto“, koje doduše u kombinaciji sa „pisanijem“ ima najpre ironični prizvuk. Ali ironija je tamo gde, ipak, makar na trenutak i u magnovenju vidimo samog sebe, ali ne znamo kako da sebi pomognemo. Padamo, klizamo se, a ne znamo šta da radimo sa svim tim, jer kao da to pada, da proklizava neko drugi a ne mi sami – previše je to odgovornosti za našu krhkost. U pismu Lu Salome iz iste godine Niče piše, u stihovima: „Bez povratka? I ne naviše? / Ni za divokoze nema staze?“

Ali najjača sintagma iz ove uzgredne rečenice, svakako jača od ironijskih konotacija završnog obrta, je „duhovna bolest“. Dakle bolest može, prema Ničeu, ili bar Ničeu iz ove rečenice, da bide uzrok nadahnutosti, pa makar i „pisanija“?

Bolesnik je usamljen, izmešten čovek; njegova perspektiva je drugačija, a izvesna skromnost mu više priliči nego gordost. Bolestan čovek, naročito psihički bolestan ne samo da stvari vidi drugačije, nego ih „vidi“ drugačijom optikom, koja ne mora biti uramljena na način „nas normalnih“. Ludak izmiče diktatu moći, gospodarima diskursa, svim tim dežurnim i ovlašćenim uramljivačima svesti. To je česta „odbrana“ ludila u umetnosti, njihovog takoreći blizanaštva. Pomalo već zamorna, jer reklo i se da romantizuje ludilo; da traži lepotu i „ovozemaljski“ smisao tamo gde ih jednostavno nema. Ludak ne mora biti naivan i nemanipulativan, a Frankl kaže da i u najtežim oblicima shizofrenije, na primer, i dalje postoji mogućnost izbora, odnosa prema ljudima, stvarima i događajima, dakle i izvesna, kakva-takva sloboda; možda zaista ne manja od one koju verujemo da imamo „mi normalni“.

Ali ostavimo sad to, jer Niče ne kaže „duševna“ nego „duhovna bolest“. A ona bi trebalo da se tiče naše nesposobosti opštenja sa nečim što nas apsolutno prevazilazi; ona se tiče odsustva nečega za „zdravorazumske“, da ne kažem „zdrave“ ljude, nemogućeg. Jer kriterijumi ludila se menjaju: Niče je svakako postigao da se tvrdnja kako je Bog mrtav ne smatra ludilom nego filosofskim iskazom; a kako reče jedan ruski teolog, odavno smo navikli da smatramo ludim onog ko bi za sebe rekao „ja sam Bog“ ali ne i onog koji bi rekao da Bog ne postoji. Naravno, dodajem, onog ko se ponaša kao da je Bog, ali to ne kaže javno, sasvim normalno prihvatamo kao svoga, a vremenom ćemo, kako stvari idu, sve više.

I, najzad, na koji način tako shvaćena „duhovna bolest“, kao pre svega bolest ili kriza smisla, može da podstakne raspričanost, brbljivost, a o nadahnutosti da ne govorimo? A zašto da ne – jer čime da se prazninom i kosmičkom samoćom okružen još za nešto uhvati oboleli nego rečima, rečima koje su poziv, priziv, koje kao da pozivaju na ili prizivaju odgovor, neku podudarnost u prazninama mrtve materije i još mrtvije svesti, neki logos bar pomalo nalik na našu već gotovo ugašenu reč? Pa makar bilo i brbljanje, ono može biti nada, može nas možda jednom uputiti ka molitvi, u kojoj može i da nema reči, ali u kojoj svakako ima odnosa, i to odnosa kao takvog.

Niče možda nije bio daleko od toga kad je govorio o stilu: „Ono prvo što je neophodno je život: stil treba da živi“ i „Stil treba da dokaže da čovek veruje svojim mislima i da ih ne misli samo, već i da ih oseća“. I najvažnije o stilu: „Stil treba da bude primeren u pogledu sasvim određene osobe kojoj želiš da se predstaviš“. Stil je neponovljivost i život. To je bila Ničeova molitva. Koja ga, kako smo videli – jer imamo privilegiju istorijske distance i naknadne pameti – nije spasila ludila, ali šta mi opšte znamo o spasenosti, ko smo da sudimo o tome? „Svaka sprčena guzica umislila da je Jupiter“, kako reče Selin o bolestima naše epohe. U stvari, o bolesti, najvećoj. Duhovnoj, ali koja ipak može da nadahnjuje – jer ljudi smo, deca Božija, i u nama su, pored svih naših zala, neki – makar i sasvim sićušni – logosi.