Мијалкo Ђинисијевић, Света Тројица
Већ сам више пута писао о односу између личности уметника и његовог дела, да их нипошто не треба мешати или поистовећивати, и да је некад можда најбоље не упознавати уметника кога цените, јер се можете сусрести са оним „људским, сувише људским“, чије одсуство или чије превладавање вас је највише и привукло његовом делу.
Често кажемо да уметност треба да буде нешто друго у односу на стварност, да буде, Хичкоковим речима, парче торте уместо исечак живота, па бисмо волели да и уметник буде нешто друго, пре шарена торта него парче свакодневног сивила, мада опет не исувише шарен, да га не заменимо за шарену лажу, односно само нешто боље упакованог продавца магле (свакодневног сивила). Или макар да буде патник, пре пој или крик, само не зев.
Код великих писаца постојала је тежња да се изгради свој свет, не само у делу, него и у смислу своје позиције у стварности. Хандке је рекао да би се пре убио него живео у времену свакидашњице; он је стварности желео да наметне свој ритам, готово митски, увек у контакту са извором, у сталном ослушкивању, осмишљаван писањем као сталним преиспитивањем и продрмавањем те стварности и себе самог. Један српски писац је причао како је у Хандкеовој појави осетио неку древност, различитост и односу на све друге око њега, једну величину која није дефинисана пролазношћу времена, а што није могао да објасни само харизмом нобеловца и писца етаблираног светског ранга, дакле, нашим учитавањем.
Хандке би тако могао бити један од ретких који истински, самом својом егзистенцијом, оним бити-ту, обједињавају животи дело, у аутентичности и аутономији постојања која има митске обрисе.
На размеђу између живота и дела, у већини других случајева имамо уметнике паунове и уметнике ружне пачиће, наравно, са различитим степенима уверљивости и остварености. Уметници паунови појавом демонстрирају своју величину или посебност, а најбољи међу њима то по правили не раде без одмака, ироније, декадентске позе, којој маркирају жељу да свој живот претворе у уметност, не занемарујући при томе своје уметничко стварање. Вајлд или Дали, на пример, уметници су врхунске компетенције, без обзира на кокетерију са јавношћу и спољни сјај. Међу овакве уметнике спадају и они са имиџом хероја или бунтовника, чија екстраваганција није салонског него пре авантуристичког и бунџијског типа, попут Хемингвеја.
Уметници ружни пачићи су они које никада не бисте препознали као уметнике, са нешто офуцанијом (не превише, јер и наглашена офуцаност је пре пауновска особина!) или исувише обичном, неупадљивом спољашњошћу. Ово може да се мења током времена – неко са годинама или са успехом може да пређе у категорију паунова, јер некада је „обичност“ ствар младости, мањка искуства или социјалног статуса. Али најбољи међу овим уметницима стварају дела која нипошто не пресликавају њихову обичност, или, ако су извођачи, на сцени се претварају у лабудове. То су на пример они глумци или певачи које никада не бисте препознали на улици, а да ти није само ствар шминке или одсуства костима.
Ова различитост свакако може бити идеолошки и социјално мотивисана, односно почивати на априорном ставу о томе да уметник треба и у друштвеном животу да се разликује од већине (боемија, гламур) или да, како је сматрао Живојин Павловић, не постоји ни један разлог због ког би он као уметник требало да живи другачије од осталих људи његове средине. Често је све то ствар својеврсне одбране пред притиском јавног деловања и излагања, питање стваралачке мотивације или атмосфере, или одбрана сопствене рањивости, интиме, унутрашњег живота.
Разумљиво је да имамо потребу да у уметницима које срећемо тражимо потврду, траг, бљесак њиховог стваралаштва, али би у томе требало да будемо опрезни. Ми од њих тражимо да стално потврђују своју индивидуалност, посебност и целовитост личности, за коју ми сами често нисмо способни, тражимо да нас надахњују и одушевљавају, помажу у превладавању нашег сопственог сивила. Често нађемо оно што тражимо, јер нам тако одговара; некад не нађемо па се љутимо или разочаравамо.
Недавно сам упознао једног врло младог уметника чије стваралаштво веома волим. Обичан млад момак, много неупадљивији него у јавности. А онда док причам, видим подочњаке на његовом лицу, и помислим „то је то“, то је траг рана и бола о којима тако лепо поје. Нашао сам оно што сам тражио и што ми је било потребно, а велико је питање да ли сам био у праву. Али, како рекох већ једном, ми нисмо ничији власници, нити наша наклоност некога обавезује, па ни уметнике, као што не би требало ни да будемо нечија имовина, укључујући ту и свако врсту преданости идолима.
Од уметника бисмо хтели да и у животи и у стваралаштву буду нешто друго и другачије, агенти неке боље и животно интензивније стварности од оне којој свакодневно присуствујемо. И то је у реду све док не очекујемо да они живе уместо нас и да су нам због нечег обавезни. Већ да су евентуално само окидач, инспиратор, дах, освежење, подршка, али да све, ипак и у основи, морамо сами. Да не будемо само посматрачи, који као да само присуствују уместо да учествују у својим животима, да их граде, да преузимају одговорност и терет слободе. То заиста нико не може уместо нас. Не, ни Бог то не може уместо нас, иначе нас не би стварао по свом образу и подобију, у слободу и за слободу, па куда год нас она одвела: на странпутице, гашење или до звезда, А кроз двери смрти свакако морамо проћи.
