Mijalko Đinisijević, Sveta Trojica
Već sam više puta pisao o odnosu između ličnosti umetnika i njegovog dela, da ih nipošto ne treba mešati ili poistovećivati, i da je nekad možda najbolje ne upoznavati umetnika koga cenite, jer se možete susresti sa onim „ljudskim, suviše ljudskim“, čije odsustvo ili čije prevladavanje vas je najviše i privuklo njegovom delu.
Često kažemo da umetnost treba da bude nešto drugo u odnosu na stvarnost, da bude, Hičkokovim rečima, parče torte umesto isečak života, pa bismo voleli da i umetnik bude nešto drugo, pre šarena torta nego parče svakodnevnog sivila, mada opet ne isuviše šaren, da ga ne zamenimo za šarenu lažu, odnosno samo nešto bolje upakovanog prodavca magle (svakodnevnog sivila). Ili makar da bude patnik, pre poj ili krik, samo ne zev.
Kod velikih pisaca postojala je težnja da se izgradi svoj svet, ne samo u delu, nego i u smislu svoje pozicije u stvarnosti. Handke je rekao da bi se pre ubio nego živeo u vremenu svakidašnjice; on je stvarnosti želeo da nametne svoj ritam, gotovo mitski, uvek u kontaktu sa izvorom, u stalnom osluškivanju, osmišljavan pisanjem kao stalnim preispitivanjem i prodrmavanjem te stvarnosti i sebe samog. Jedan srpski pisac je pričao kako je u Handkeovoj pojavi osetio neku drevnost, različitost i odnosu na sve druge oko njega, jednu veličinu koja nije definisana prolaznošću vremena, a što nije mogao da objasni samo harizmom nobelovca i pisca etabliranog svetskog ranga, dakle, našim učitavanjem.
Handke bi tako mogao biti jedan od retkih koji istinski, samom svojom egzistencijom, onim biti-tu, objedinjavaju životi delo, u autentičnosti i autonomiji postojanja koja ima mitske obrise.
Na razmeđu između života i dela, u većini drugih slučajeva imamo umetnike paunove i umetnike ružne pačiće, naravno, sa različitim stepenima uverljivosti i ostvarenosti. Umetnici paunovi pojavom demonstriraju svoju veličinu ili posebnost, a najbolji među njima to po pravili ne rade bez odmaka, ironije, dekadentske poze, kojoj markiraju želju da svoj život pretvore u umetnost, ne zanemarujući pri tome svoje umetničko stvaranje. Vajld ili Dali, na primer, umetnici su vrhunske kompetencije, bez obzira na koketeriju sa javnošću i spoljni sjaj. Među ovakve umetnike spadaju i oni sa imidžom heroja ili buntovnika, čija ekstravagancija nije salonskog nego pre avanturističkog i bundžijskog tipa, poput Hemingveja.
Umetnici ružni pačići su oni koje nikada ne biste prepoznali kao umetnike, sa nešto ofucanijom (ne previše, jer i naglašena ofucanost je pre paunovska osobina!) ili isuviše običnom, neupadljivom spoljašnjošću. Ovo može da se menja tokom vremena – neko sa godinama ili sa uspehom može da pređe u kategoriju paunova, jer nekada je „običnost“ stvar mladosti, manjka iskustva ili socijalnog statusa. Ali najbolji među ovim umetnicima stvaraju dela koja nipošto ne preslikavaju njihovu običnost, ili, ako su izvođači, na sceni se pretvaraju u labudove. To su na primer oni glumci ili pevači koje nikada ne biste prepoznali na ulici, a da ti nije samo stvar šminke ili odsustva kostima.
Ova različitost svakako može biti ideološki i socijalno motivisana, odnosno počivati na apriornom stavu o tome da umetnik treba i u društvenom životu da se razlikuje od većine (boemija, glamur) ili da, kako je smatrao Živojin Pavlović, ne postoji ni jedan razlog zbog kog bi on kao umetnik trebalo da živi drugačije od ostalih ljudi njegove sredine. Često je sve to stvar svojevrsne odbrane pred pritiskom javnog delovanja i izlaganja, pitanje stvaralačke motivacije ili atmosfere, ili odbrana sopstvene ranjivosti, intime, unutrašnjeg života.
Razumljivo je da imamo potrebu da u umetnicima koje srećemo tražimo potvrdu, trag, bljesak njihovog stvaralaštva, ali bi u tome trebalo da budemo oprezni. Mi od njih tražimo da stalno potvrđuju svoju individualnost, posebnost i celovitost ličnosti, za koju mi sami često nismo sposobni, tražimo da nas nadahnjuju i oduševljavaju, pomažu u prevladavanju našeg sopstvenog sivila. Često nađemo ono što tražimo, jer nam tako odgovara; nekad ne nađemo pa se ljutimo ili razočaravamo.
Nedavno sam upoznao jednog vrlo mladog umetnika čije stvaralaštvo veoma volim. Običan mlad momak, mnogo neupadljiviji nego u javnosti. A onda dok pričam, vidim podočnjake na njegovom licu, i pomislim „to je to“, to je trag rana i bola o kojima tako lepo poje. Našao sam ono što sam tražio i što mi je bilo potrebno, a veliko je pitanje da li sam bio u pravu. Ali, kako rekoh već jednom, mi nismo ničiji vlasnici, niti naša naklonost nekoga obavezuje, pa ni umetnike, kao što ne bi trebalo ni da budemo nečija imovina, uključujući tu i svako vrstu predanosti idolima.
Od umetnika bismo hteli da i u životi i u stvaralaštvu budu nešto drugo i drugačije, agenti neke bolje i životno intenzivnije stvarnosti od one kojoj svakodnevno prisustvujemo. I to je u redu sve dok ne očekujemo da oni žive umesto nas i da su nam zbog nečeg obavezni. Već da su eventualno samo okidač, inspirator, dah, osveženje, podrška, ali da sve, ipak i u osnovi, moramo sami. Da ne budemo samo posmatrači, koji kao da samo prisustvuju umesto da učestvuju u svojim životima, da ih grade, da preuzimaju odgovornost i teret slobode. To zaista niko ne može umesto nas. Ne, ni Bog to ne može umesto nas, inače nas ne bi stvarao po svom obrazu i podobiju, u slobodu i za slobodu, pa kuda god nas ona odvela: na stranputice, gašenje ili do zvezda, A kroz dveri smrti svakako moramo proći.
