Ježi Novosjelski, Dom golubova, 1948.
Pitanje duhovne progresije je intimna tajna svake poetične egzistencije. Ne može se otvoreno govoriti kuda se stiže nakon dugog hoda hodočasničkog, posle duhovne borbe, posle penjanja do potkrovlja sveta.
Je li apokaliptični teatar ishod svetskog procesa kojem je bilo ponuđeno spasenje? Je li vizija Ničeg završna vizija velikih prizivača Božanstva? Je li nerealna ideja svetskog, ekumenskog carstva, krajnja instanca do koje stiže politička inteligencija u svom radu i nastojanjima?
Ako se daleko otisnemo kao veliki pesnici i religiozni duhovi, da li na nas čeka vizija ništavila, ili ponovni prizor multiplikacije? Nešto suviše optimistično (kraj Geteovog Fausta II) ili suviše tamno i strašno kraj slikarskog razvoja Gojinog? Apsolutizovanje ženskog principa na kraju erotske kosmogonije (kraj Danteove Komedije) sa kojim u tom završnom stanju više nikakve bliskosti nema? Ili se otkriva nesavladiva mnogostrukost kao ishod vaseljenske igre slučajnosti (Malarme)?
Da li je kod mističara Ekharta reč Ništa kraj njegove pojmovno-teološke evolucije, ili je to „ništa” samo šifra za nešto sasvim drugo: za apsolutnu punoću bezimenog bića? Ko će ga pitati? Kako će nam dati odgovor, ako ni pitanje nismo sasvim dobro razumeli?
Nije li ukidanje svih antagonizama i prevazilaženje suprotnosti u međusobnom podudaranju, zapravo početak jedne nove profanosti, hodanje po ravnici koju nijedan Bog nije stvorio?
