Византијска икона Преображења, 12. век
Преображење Христово је у потпуној промени одлика тела које постаје светлеће, луминозно, и показује своју другу, божанску, природу. То је преображење при којем се чува истоветност спољашњег облика, доказ да иста форма може имати две различите ентелехије. Значај метаморфозе, теолошки, у томе је што показује други могући пут до искупљења човека самог, пут преображења који мимоилази смрт (распеће, Велика субота). Очигледно, човек да би стигао до свог завршног облика у којем, претпоставља се, треба да станује у вечности, имао је два пута, онако како их је његов заступник и претходник (Христос) показао. Један пут умирање, страдање, добровољне жртве, а затим обнове после проласка кроз доњи свет, свет додиривања потпуног Ништавила, и други пут, преображење плоти у молитву и у додиру са божанством. Пут преображења очигледно је био рајски, Адамов пут пре изгнања из раја, када смрт није била неопходност у људском телу. Други пут, пут страдалне смрти, преостао је једино као избављење, оно које личи на обрте и обнове у природи, онако како их је приказао још египатски мит о Озирису. Но, и Озирисове преображаје кроз смрт и преображење не треба схватити једнострано само као пробијање животне силе кроз обиље вегеталних облика. Пролажење кроз видљиве животне циклусе значи и долазак у близину невидљивих, божанских, творачких сила. Зато је мистерија пролазити кроз вегеталне преображаје са пуном свешћу о себности, о себи, о Ја који је и неко други.
Извор: Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Biblos Books, 2021, 58.
